Претражите

Петар Кочић - Пјесма младости


Пјесма младости објављена у Политици, такође у првој години њеног излажења, И/1904, бр. 343, ушла је у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд 1905). Интимни дио Кочићеве лирске прозе том се пјесмом и завршава.

Чобанин, Пастир, Овце
Пастир
Да ли је ово, друже, што ћу ти сад рећи била јава или сан, не знам. Али знам да се скоро догодило, и да се догодило под позну, дубоку јесен на једном планинском друму.

Киша је почела негдје око поноћи падати. Загријан освјежавном топлином чистог, миришљавог кревета, слушао сам у дрхтавој раздраганости како капљице шуште и роморе по крову, док се убрзо не стадоше слијевати у тешким, дебелим млазовима кроз зарђале олуке, пљуштећи уједначено по земљи на неколико мјеста. Кроз то тајанствено, једначито слијевање и меко шумљење чинило ми се да брује негдје далеко, предалеко дрхтави звуци, ширећи се и изумирући у мрачној, кишовитој ноћи, којом потресаху кадикад немирни планински вјетрови. Уљуљкан тим чудноватим ноћним шумљењем, брзо сам заспао.

Сјутрадан, кад сам се пробудио, било је натмурено, облачно и кишно вријеме. Планине су биле нијеме, изумрле, умотане у магли.

Изишао сам пред хан на друм. Једна кола протрчаше друмом, па се за тили час изгубише у магли. Кроз маглу је допирао до мене само још звекет звонцади с коња, испрекидан колским зврјањем.

Покрај мене пролазе људи, намрштени, мрачни у лицу и као нешто предубоко замишљени и забринути. Све је на њима ледено, укочено, без живота: корак им тежак, тетурав, сметен и као непоуздан; очи без сјаја и живости; руке малаксало спустили низа се, па тако нијемо и хладно промичу покрај мене у хан.

Магла на све стране, стоји, не креће се, не подрхтава. Све се бијаше око друма притајило и као утонуло у страхобно, дубоко ћутање, док из даљине не одјекну пјесма:

Расцвјето се ђул у башти,
Милодув се размирисо -
Дођи, драги, очи моје,
Да ти гризем б'јело грло,
Да ти пијем црне очи,
Да пресвиснем у љубљењу,
У љубљењу и грљењу!

Пјесма ова пјевана је болно, у некаквом заносном, необузданом одушевљењу са врелим и пригушеним прекидима, а глас је био мек, женски, али промукао, изнемогао и као полупијан.

О, како ми ова пјесма дође драга и позната! О, како ме снажно и болно гане и потресе! Кад сам ја морао чути први пут ову пјесму? Добро се сјећам да су се те њезине ватрене и вреле ријечи некада са бучним шумом слиле у моју душу и ту се дубоко, предубоко упиле! Али кад? Да ли оне ведре планинске ноћи кад сам, као занијет, лутао кроз свијетлу и млаку мјесечину, дрхћући, стрепећи и жудећи за нечим чему имена још не знадох?

Укочен и занесен до дна душе овом пјесмом, нијемо сам зурио у суру маглу, док покрај мене не звркнуше кола бијела као снијег, са бијелим упрегнутим коњима.

Друже, да ли је ово био сан или јава, не знам! – Са кола слетје високо женско чељаде, врело и задихано, у бјелини, крупних грахорастих очију које су биле влажне и помућене. На њој бијаше све ново, бијело, чисто и миришљаво. На пуним њедрима, која су већ почела сахнути, стајала је прибодена велика јесенска ружа са потрганим увелим лишћем.

Приђе ми, те се нијемо, без ријечи руковасмо. Онда она жалобитно, пригушено прошапта:

– Ја сам младост твоја, некад бурна и снажна као планински вихор, некад ведра и насмијана као жива планинска свјетлост, а мека и слатка као освјежавна планинска мјесечина. Јест, ја сам младост твоја… Дошла сам да се на овом страховитом горском друму опростим с тобом, јер смо се овдје и први пут састали.

Ми се обоје заплакасмо, и гушећи се у сузама, извртали смо чашу иза чаше, што нам их је налијевало једно вижљасто и црнпурасто дјевојче са вјечитим осмјехом на танким, руменим уснама.

Младост је моја полагано издисала на мом крилу, а са њених пуних и расцвјеталих груди ширио се опојан мирис просута, увела цвијећа и проливеног, погребног вина. Напољу је вјетар јаукао погонећи пред собом огромне праменове поцијепане магле и звиждећи бијесно по укоченим крововима, који су језовито и болно шкрипљели, а њихова потмула, немила шкрипа потресала је с болом моје срце и запрепашћену душу. Младост је моја, вајме, издахнула! Али се мени још чинило да из мртвих груди допиру пригушено и у јецању њени врели звуци:

Да пресвиснем у љубљењу,
У љубљењу и грљењу!

И те су се ријечи и даље разлијегале, све слабије и изнемоглије; и вихор је и даље тужно урликао, све бјешње и силније, цијепајући у милионе праменова суру, јесенску маглу, а ја сам нијемо стајао, без суза у очима, држећи миришљаву воштану свијећу над мртвим тијелом младости своје.



Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Прикажи коментаре: или