Трилогија „Сатира о сатирању написана је у септембру две хиљаде и осме године, али се односи на целокупну српску политичку и друштвену сцену од почетка деведесетих година до данас.
Она говори о великој катастрофи до које нас је довела контролисана негативна селекција, пре свега у политици и економији, али и у свим другим сферама друштва.
Њене три песме: "Нови лопови и стара фукара ", "Шибицари града и чувари стада" и "Изрод и ухода" чине једну заокружену целину у којој се огледа део трагедије нашег времена.
3. Изрод и ухода
Гурају се изрод и ухода,
страшна стиска око платног списка
од тајкуна и страних шпијуна.
Колико се боје да истакну своје,
толико све луђе калеме туђе,
киње очиње, од њих свет почиње:
„Ћирилицу у ланце!“ - да умиле странце
- јер им је мрско све што је српско,
а Богом је дано све што је страно.
„Да је бику да улепша слику,
да је туђег рога место свога;
да је крави перику да стави,
да се крава изметне у лава.“
А све би средили да нису наследили,
и да су у другој земљи победили,
било би по вољи, да је народ бољи,
џаба добра воља без фактора споља.
Па трче у амбасаде по налоге шта да раде,
да добију похвале и да се пожале
на лошу коалицију и страшну опозицију,
да траже донације за спасење нације,
и много кредита за паре испод жита,
да смање тензије, да исплате пензије,
да поделе плате и дугове да врате
- децу да задуже, само власт да продуже.
Власт без части с полтроном за троном
воли да моли и не мрзи да пузи,
подноси рапорт и лаје на апорт,
маше репом за шаргарепом.
Домаћинима гости бацакају кости,
а наша господа обедује с пода;
нижа вредност доказује верност:
изволите што волите и уделите ако желите.
Па почињу послове, метрое и мостове,
расписују конкурсе, одређују ресурсе,
стручњаци се смењују, излажу, процењују...
- читава дебата до краја мандата,
испуњење норме за реформе про форме.
Може да гради ко је близак влади,
а ко није близу осетиће кризу.
Извођачи послова послују без основа,
што у јесен заврше, у пролеће разруше:
по сто пута иста рута
за разлику новца по метру пута.
А пред крај мандата и пензија и плата
и нижих цена и бољих времена.
„Триста чуда - жали боже труда“
- све у склопу плана: „храна за два дана“.
Обећања слатка, а памћења кратка,
режирана фарса за људе пале с Марса.
- „маркетинг је ту да вешто
ни од чега створи нешто.“
Познају агенције дно интелигенције
па навлаче бираче да улове гласове,
да преваре слонове и опет све понове.
Јер је демократија владавина партија
где за вође народ дође, више-мање,
као нужно стање у току кампање,
партије га виде као нешто приде,
нешто с чим се мора уочи избора.
„Када једном огреје фотељу,
дупе има само једну жељу,
не води се потребом за хлебом,
колико жељом за фотељом.“
На деци свет остаје, али деце недостаје,
она их занимају само кад се снимају,
јер још нису стасала да би за њих гласала.
Због бриге за мање у току кампање
брже-боље, преко воље,
од уста одвајају да школе обнављају
и покажу бригу за јефтину књигу.
Када после избора невоља примора
да сиђу животиње с грбаче сиротиње,
а мужјаци из сенке и њихове женке
изађу на чистину народу на истину,
намери се тајкун на шпијуна,
окоми се изрод на уходу,
устреми се лопов на фукару
и на змије које мењају боје.
Кад логика ступи испред слика,
настане вриска око платног списка,
лупају се лонци и поклопци
и прети се ланцем и катанцем.
Па куд који, незвани хероји:
ко без трага са товаром блага,
ко без главе, а ко иза браве,
ко на коњу, а ко на магарцу,
ко на коцу, а ко на конопцу.
Далибор Дрекић, Београд, септембар 2008.
Сродни чланци:
.png){kind=small}
Нема коментара:
Постави коментар