Претражите

Приказивање постова са ознаком Афоризми. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Афоризми. Прикажи све постове

Афоризам као књижевна врста


Термин „афоризам“ је грчког порекла (aphorismos), а у свету је постао познат по збирци кратких медицинских савета под насловом Афоризми (Aphorismoi) знаменитог античког лекара Хипократа, Сократовог савременика. Но, ако је језичко порекло афоризма несумњиво, ауторско је под знаком питања, јер су сви списи Хипократове школе из неколико генерација (V век и половина IV пре нове ере), читав тзв. Corpus Hippocraticum, који садржи стотинак списа на грчком и тридесетак на латинском, приписани Хипократу, иако је извесно да толики списи, поготову не у целости, не могу бити његово лично дело. Било како било, термин афоризам је постао светски познат након поменуте збирке, која је садржала четири стотине језгровитих медицинских упутстава, груписаних у седам области већ тада широке науке о здрављу. И ова збирка и сам поменути корпус до нас је сачуван захваљујући Александријској библиотеци.

Хипократ - Афоризам
Хипократ - Афоризам
Наоко је антички, изворни појам афоризма, осим краткоће форме, без ближе и дубље везе са данашњим афоризмом. Док је антички афоризам био усредсређен на прагматичну страну живота, данашњи одликује књижевно-философска ширина. Иако је заиста реч о огромној разлици, дубље истраживање показује њену релативност. Показује да је и овај појам имао своју природну историју - и поред свих мена, сачувао је дух свог изворног језгра. Није реч само о краткоћи форме (постоји, као што је познато, читав низ кратких форми), већ управо о духу, о специфичној особености те сажетости. И сама уводна, општепозната реченица Хипократових „Афоризама“ представља и за данашње узусе прави афоризам - Ars longa, vita brevis. Већ је антички лекар Гален осетио посебну убедљивост Хипократових афоризама – „у малом тексту велика снага“, карактеришући тиме не само Хипократове већ и данашње афоризме.

Хипократ
Хипократ
Ширину појма афоризам и његов преображај кроз историју као да је наговештавала разуђеност његове изворне значењске основе. Термин се развио од глагола „aphorizein“, који је имао читаву скалу значења - разликовати; одвојити, изоловати; лучити, издвајати; назначити, установити; одредити; определити; решити... Посредством латинског превода и рецепције афоризма као одређења, установљења, дефинисања (definitio), све до XIX века афоризам се поимао као посебан облик научног исказа, понекад чак и као сазнајно привилегован.

Из перспективе новијих времена, за разлику од старог и средњег века, то јест од појаве тзв. философског афоризма, могли би се сматрати афоризмима и „Фрагменти“ реда сократоваца, но, они нам само личе на афоризме - то су само одиста (једино сачувани) фрагменти њихових философских списа а не засебне целине и не смеју се као целине третирати.

Са ретким изузецима, све до пред крај XVI века термин афоризам је задржао медицинско значење. Тек у последњој деценији тог века, захваљујући кратким коментарима „афоризмима“ којима је обилато пропратио своје преводе Тацитових дела, шпански правник и политичар Балтазар Аламос де Бариентес1 је увео у шири оптицај једно друго значење афоризма - као сажето упутство (савет, лек) за друштвену болест, за друштвене поремећаје и противречности. Приближно у исто време тако је поступио и италијански историчар (такође и професор теоријске медицине) Филипо Кавриано, који је такође Тацита поимао као дијагностичара друштвених болести, те да је легитимно и у духу самог Тацита извући политичке поуке из његових дела. Захваљујући овој двојици тацитиста, термин афоризам је све чешће коришћен у политичком смислу, тако да се у првој половини XVII века појавио читав низ збирки политичких афоризама, често управо баш тако и названих.

Занимљиво је истаћи једну честу појаву током XVII века - политички афоризми су праћени опширним коментарима самих аутора. Да ли су сматрали да је афористички чун премален за широке и мутне воде политике и да му је потребна додатна помоћ или нису имали довољно поверења у суптилност читалачке публике да схвати унутарње богатство афоризма - у то занимљиво питање овде не можемо улазити. Поменућемо само да се тип коментарисаног афоризма први пут појавио у збиркама шпанца Антонија Гомеза Переза, као местимичан поступак, а потом су многи коментарисали све своје афоризме редом.

Афоризми су се, као нека врста кључева за Тацитове ставове и тумачења, током XVII века раширили по Шпанији, Италији и Француској, а затим и по целој Европи, премештајући се са медицинског на политички терен. Иако је овај процес био све општији, ни учинак инерције није био занемраљив. Француски преводилац и коментатор Тацита Амелот је крајем XVII века полемисао против становишта да афоризам треба да остане на медицинском пољу, иако је у то време ова књижевна врста већ готово искључиво третирала политичке теме и проблеме.

Еразмо Ротердамски
Еразмо Ротердамски
Описани развојни лук афоризма, заснован на новој рецепцији Тацита, није био једини. Сродне кратке форме, под разним називима, постојале су од памтивека, као израз колективне духовне потребе људске заједнице2 да своја сазнања и искуства искаже на сажет и изражајан начин. Сачуване су пословичне изреке старих Египћана, Стари завет, такође, садржи сличне облике израживања, као и предања старе Грчке. У средњем веку је нарочито популарна била апофтегма, која се најчешће испољавала у два вида3 - као духовна реплика на конкретан изазов или као поука извучена из непосредног искуства, тако да је по тесној везаности за контекст, сродна анегдоти, као њен сублимат. Посебан процват ова врста је доживела у XVII веку, када тадашње барокно стилско осећање нарочито негује оштроумну духовитост. Колико је ова форма била популарна, сведочи фантастична прођа збирке апофтегми Apophthegmata Еразма Ротердамског, штампана у Базелу 1534. године, која је доживела готово сто издања!

Постојао је и трећи пут којим је афоризам из области медицине прелазио у књижевно-философске воде. Водио је са енглеског тла, а његов главни протагонист био је познати философ Бекон (1561-1626). Његово дело Novum organum објављено је (1608-1620), по узору на Еразмов Institutio militis christiani, као низ афоризама, али је занимљиво и због објашњења разлога тога поступка. Наиме, Novum organum је aphorismis digesta (обликован у афоризмима) због minus onerosa sit lectio (да лекција не буде тако напорна). Другим речима, афористички начин казивања и афористичка композиција овде су примењене као дидактичко средство, као средство науке којом се она знатно ефикасније разумева и памти. Беконова симпатија према афоризму кулминира, међутим, у његовом делу De dignitate et augmentis scientarium, објављеном (1622-23) године, у девет томова. Ту је афоризму придато далеко шире и веће значење од атрактивног дидактичког средства. С обзиром на далекосежност Беконовог поимања афоризма у овом делу, где се афоризму приписује изузетна, чак привилегована сазнајна вредност, навешћемо шири цитат, у преводу Зденка Шкреба4, који га и сам сматра незаобилазним у разматрању афоризма и такође га у целости даје у својој студији о афоризму:

Френсис Бекон
Френсис Бекон
„Слиједи друга разлика у Методи, од великога значења за знаности, јер се, наиме, знаности предају или с помоћу Афоризама или Методички. Јер је нарочито важно истаћи  како је опћенито прешло у обичај да људи из малобројних аксиома и опажања изграђују у било којем предмету наоко потпуну и праву знаност; оптерећујући је одређеним тумачењима, објашњавајући је примјерима и сапињући је Методом. Но, оно друго Предавање с помоћи Афоризама има изванредних предности којих Методичко Предавање не може достићи. Јер оно прије свега свједочи о том је ли писац знаност усвојио олако и површно или је њом дубоко прожет. Јер да Афоризми не буду сасвим смијешни, треба да се стварају из мождине и најдубље бити знаности. Јер отпадају објашњења и додатак; отпада разноликост примјера, отпада извођење и повезивање, отпада описивање практичне примјене, тако да као грађа за Афоризам не остаје ништа од великога мноштва опажања. Неће, дакле, било тко бити способан за Афоризме, штовише, ни помислити с разлогом не може на то нитко тко би био свјестан да је свестрано и поуздано образован за књигу. А код Методичкога Предавања, толико снаге има низ и везаност, толико се из сама средишта узете придаје части... тако да се не знам каквом преславном знаности причиња оно што би се, да се рашчлани и оголи, распало тако рећи ни у што. Затим Методичко Предавање тражи вјеру и сугласност; није толико усмјерено на упуте за праксу; будући да пред собом носи неко кружно доказивање, при чему једни дијелови узајамно објашњавају друге, у већој мјери задовољава интелект; јер су пак збивања у животу расута, нису усклађена редом, због тога им више одговара и расуто учење. Напокон Афоризми, будући да они износе тек дијелове знаности и у неку руку само комаде, потичу да и други нешто додају и привриједе; Методичко пак Предавање тиме што поносно приказује потпуну знаност смјеста људе успокојује као да су већ постигли највиши циљ.“

Наведни цитат је, по својим импликацијама, читав рудник. Иако је припадао водећим философима свога доба, опредељеним за методички начин мишљења, Бекон овде испољава скепсу према методи, готово иронију. Види се да је његово доба (а које није?) било оптерећено сциентизмом, неодмереним и некритичким сазнајним оптимизмом, при чему се „из малобројних аксиома и опажања“ изграђивала методичком процедуром легитимисана, читава наука. А кад би се одстраниле протоколарна одора (спољна и увек иста схема) и опширна објашњења, мање-више кружног типа, уз мноштво најчешће произвољних примера; другим речима, како каже сам Бекон, ако се оно што се „преславној науци причиња“ као велики и значајни новум „рашчлани“, разглоби и оголи, распало би се „такорећи ни у што“.

По чему је, из Беконове перспективе гледано, Афоризам изнад Методе? Пре свега по томе што се односи на суштину, на „најдубљу бит науке“, без изузетка. У противном би били „сасвим смешни“, то јест не би заслуживали тај назив, не би били валидни. Њих се не тиче ништа случајно, споредно, варирајуће; њихова је једина грађа „велико мноштво опажања“, доведених до свог најбитнијег заједничког именитеља. Овако дефинишући досег и вредност афоризма, Бекон је свестан да писац афоризама не може бити било ко. Напротив, то може бити само човек дубоко прожет науком, „свестрано и поуздано образован за књигу“, из чије се образованост и спонтано („у мождини“) ствара афоризам као највиши вид сазнања суштине.

Осим што је афоризму придао врховни сазнајни статус, Бекон је значајан и као претеча модерне идеје о отвореном делу. Бекона је импресионирало и то што афоризам, износећи на видело део (комад) науке подстиче „да и други нешто додају и привреде“, за разлику од методичког начина излагања, који привидном свеобухватношћу производи код људи спокој „као да су већ постигли највиши циљ“.

За разлику од данашњег афоризма, који се најчешће згуснуо у само једну реченицу, Беконови су били читави мали есеји.

Данашњој слави афоризма допринели су веома француски математичар, физичар и писац Блез Паскал (1623-1662) и немачки физичар и писац Георг Христоф Лихтенберг (1742-1799), иако ни један ни други нису користили израз „афоризам“ уопште, а Лихтенберг чак није ни помишљао на њихово објављивање, до којег је дошло тек након његове смрти.

Витомир Теофиловић


Фусноте:

1 Baltasar Alamos de Barrientes: Tacito Espanol, ilustrado con aforismos...  Madrid, 1614.
2 Andre Jolles, Einfache Formen, Halle, 1930.
3 Theodor Verweyen, Die Geschichte einer einfachen Gattungsform und ihrer Entfaltung im 17. Jahrhundert, Bad Homburg, v.d. H. Berlin - Zürich, 1970.
4 Зденко Шкреб, Књижевност и повијесни свијет, Загреб, 1981.

Изворник: Зборник; Књижевни родови и врсте - Теорија и историја IV, Институт за књижевност и уметност,  Београд - 1992. / есеј Афоризам као књижевна врста, Витомир Теофиловић

Извор: Афоризми

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА