Приказивање постова са ознаком Поезија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Поезија. Прикажи све постове

Песма Матије Бећковића поводом 10 година независности Црне Горе


Човек који није постојао

Човек који није постојао

Човек који није
постојао
Себе је измишљао

Измислио је да је оно
Што није био
А био је оно
Што није хтео

Све што је волео
Измислио је да мрзи
Све што је мрзео
Измислио је да воли

Чекао је да му кажу
Кога да мрзи
А кога да воли
И тако није ни волео
Ни мрзео

Личио је на човека
А није био човек
Без светла у очима
Мучио је истину
Да на све пристане
Не би ли постао
Неко други
О коме није ништа знао

Измишљао је да су му све
Они који му нису ништа

Везан за оно што је био
Чезнуо је да буде оно што није
И постао све друго
Сем оно што јесте

Није знао да не постоји

Док мислиш на њега
Однекуд изрони
Чим престанеш
Он нестане
Кад га заборавиш
Неће га бити
Нити га је кад било

Није био предвиђен да постоји

Матија Бећковић

Извор: in4s

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Мирослав Антић - Вук


Мирослав Антић - Вук
Вук

I
Као да ће крај аvгуста. Небо се круни и одрања жуте мирисе мрака.
Затрпава ме звездама.
Умотавам се у лишће. Тако смо ближи ветру. Осећам га у кичми и у дубинама очију.
То је мој скровити начин вајања овог света.
Добро је у горском крају што, и кад нема пљускова, лето мирише на плодност, на хлеб и материнство. Нешто свеже и хранљиво усељава се у мозак и помаже ми да мислим.
Кроз небрушено стакло напрсле месечине лепо могу да чујем зелене дозиве трава, који до мене допиру из сањиве даљине, а ипак ту су, блиски, као да расту под ухом.
То не отичу доба. То мисли постају бистрије.

II
Дишу уз мене звуци друкчије живи, а стварни. И у свему сам присутан. То природа покушава шапатом да ми објасни на свом немуштом језику како се бива себи, сам собом, јасан и довољан у световима без ивица који се зову: самоћа.
Гром у тишини неба јасна је порука космоса. У олуји је део грмљавине, тек мрмљање. У самоћи смо људи. У човечанству смо метеж.
Моја је мисао горе, у самом подножју неба. Три дана и три ноћи оданде допире урлик. То не прскају планине, не распадају се облаци и не буде се вулкани. То плаче највећи вук који је икада виђен у овим крајевима.
Рекли су ми пастири, гоничи каравана и хајкачи са језера да је то чудан вук, друкчији од свих вукова. Никада не напада стада. Тамани само псе. Ваљда је то његов начин вајања овог света.

III
И рекли су ми, бежећи, да је сад сулуд и опасан: неспретно су га ранили, пуцали су из потаје, а нису га дотукли.
У овој забити свемира, којој погрешно дајемо светлеће име: земља – звезда живота и разума, вечито се убијају. Хране се месом биља. Хране се месом животиња. Па што не вриште док жваћу? Зар мисле да је бол нешто што само њима припада?
Самртни урлик вука непрекидно се пали и гаси у тами августа. Опомена или путоказ? Светионик у пустоши? Или вапај за помоћ?
Не, моје доба, изгледа, још није спремно за звезде.

IV
Овде се сматра чашћу и витешком врлином кад понизиш до самрти све што те надвисује спретношћу, снагом, лукавством и умом. А како ти се тек диве, како ти завиде смртници кад им принесеш доказе да си убио Бога.
Уши сам залепио лишћем.
Јесам ли довољно слободан да себе могу сматрати поштеним, ваљаним и смиреним? Наслањам главу на камен и тонем у његово наручје. Дрвеће крошњама њушки брсти залутала јата. Душа вечерње росе постаје моја душа. Тело вечерњег умора постаје моје тело.
Не, ово доба још није спремно чак ни за земљу.

V
Боли ме под љуском лобање док слушам како вук урла, осакаћен и жедан, горе на висоравни, и коље чопоре паса који га злурадо прате као погребна свита.
Низ кањон протиче река.
Знао сам: кад искрвари, обневиди од слабости и згади се на све, он мора овамо сићи, бар да се пре смрти окупа. Хтео сам да га видим.
Препознао сам нешто у том његовом распуклом и усијаном ропцу. Био је чудесно налик на мој плач у детињству. Ти памтиш, тршава главо, намирисана ветром и смолом планинског мрака, да смо се и ми некада исто овако мучили да размрсканог себе сакупимо на гомилу.
Потпуно исти јецај, само сад шупље изобличен и умножен кроз одјеке.

VI
Не, нисам га се бојао. Знао сам да се мучи. Налетео је на заседу, а нешто није довршио, нешто важно и велико, схватљиво само њему.
И остао је загрцнут, са врелим парчетом жеље, прегриженим и пресним, заглављеним у грлу. Тако не умиру они који су задовољни собом у овом свету и овим светом у себи.
Пресвлачио је живот да га не вуче на леђима, изгужван и у ритама.
Постоји умесност надмоћи. То је исприка природе. Постоји култура глади. На глад је бивао приморан. Постоји вештина опреза. Можда је тај вук сањар? Постоји култура вењења. Још је имао времена. Постоји култура пораза. Ни то није искусио. Постоји уметност смрти, али ко би се спремао, кад се смрт догађа другима.

VII
Зашто сам се усудио да покушам да схватим неког рањеног вука који се мучи да не умре?
Изувијаш ли метал, он памти и вратиће се у првобитни облик макар кроз хиљаду година. Ако је прави метал.
Одрежи главу дрвету. Оно памти и листаће и даље у правцу светлости истрајношћу и заносом своје зелене намере. Ако је право дрво.
Ма какво насиље вршио над водом која се обнавља, било да затомиш извор или зајазиш поток, било да задавиш реку насипима и бранама, токови памте правац и издубиће корито тамо где су и почели. Ако су права вода.
И вук је нешто памтио у својој здробљеној глави.

VIII
У себи сам понављао:
„Та покипела ватра што му је начела лобању и опрала мисао и окрунила свест, само је начас побркала редослед слика и збивања. Али све ће се вратити, мирно, на своје место.“
То сам ја тешио себе, а не њега у планини. Веровао сам, заиста, искрено и безазлено, да вук не може умрети. Као што не може умрети стење, ваздух и вода. Као што не може умрети гримизни точак промене, који нема почетка и не знаш где се завршава.
Како му изгледа дан? На шта му личе ноћи? Јер страшно је и грешно је кад те неуко одстреле у нечем где си праведан, па ти се замрсе жиле у чичак, трње и корење, а ти си прави вук. И још више од вука.
Ко је тај што је пуцао? Чиме је вукао ороз: мржњом, страшћу или завишћу?

IX
Да нема таквих у планини, и камен би се смекшао. Да нема таквих у планини, и извори би оглувели. Да нема таквих у планини, и ноћи би се успавале. Да нема таквих у планини, ни дан се не би освестио.
Велики владару звериња, величанствена наказо, осакаћена лепото и преломљена виткости, чекам вас у кањону и пратим одјек те рике што више никада неће зарасти у овом ваздуху.
Остаће рањива обзорја. Остаће заувек живе дубоке напрслине у наборима неба. Остаће горчина што кљује не само из вашег меса, него сад и из мога. И ја ричем са вама. И крзам се. И круним.
Знам, сићи ћете овамо. Ми се морамо срести.

X
Нека беже пастири, гоничи каравана и збуњени хајкачи. И ја сам вучјег соја. Ако вас сад изневерим, зар то не би изгледало да зазирем од себе и своје исконске природе?
Откако постоји свет, кажњавају нас и тамане што нисмо као остали. Ругају нам се, смеју, прогањају нас и жигошу.
Вуче, они се боје, јер нису нам дорасли ни слободом ни болом. Наш сан је: немогуће, а непознато – наш завичај.
Опасност и радост су близанци. Сав сам свечано најежен и раздрагано крилат, као кад заклопим очи и замишљам да лебдим. Стварно вас дубоко поштујем. Ево ме у клисури. Чекам вас.

XI
Познао ме је одмах. Вукови се препознају.
Од рођења се мучимо са истим претесним светом, па су нам невидљива крила једнако искрзана и свима нам се ломе на једном истом месту: ту где почиње загрљај.
И неки невидљив осмех вечито нам се гужва на оним најмекшим местима где започиње чуђење.
Био је опкољен псима. Ниједан није смео да му скочи у лице. Ниједан није смео да му скочи за врат. Пратили су га режећи. И кадгод подигне њушку, усрче небо и рикне, кевтали су уз њега, замишљајући тако да су и сами вукови.
Нисмо се поздравили. Ни један другом поклонили. Наставили смо разговор без једне једине речи, као да смо се сретали у зарђалој прошлости на овом истом месту где смо сад први пут.

XII
Вук је махао главом као да нешто отреса.
Хтео је да каже: „Срећа је у самртном часу срести у овом беспућу некога ко је у себи сачувао пра-говор. Ја у сну редовно говорим све те прадавне језике, ко зна кад изумрле. Мислим да ме разуме једино можда још ваздух, јер је у себи сачувао младост и светлуцање памћења. Земља се скаменила. Огрезла је у гипс. У кречњак, крв и салитру.”
И хтео је да каже: “У понеком још потоку препознам своју поруку. То ме преводи вода. Или се понекад огледам у зеницама птица. Хвала што сте разумели мој необични говор, видели мојим видом и чули мојим слухом.
И хвала што сте схватили светињу мога греха: мој презир према ништавном“.

XIII
Још увек на себи осећам тај поглед вучји, упоран, опор, тежак и истинит. Као да ми пренео у боре свој намучен лик.
Хтео је да ми каже: “Нећу издржати дан. Молим вас убијте ме. Не остављајте ме псима да ме развуку и поједу”.
Хтео сам да му кажем: „Пси су разроке памети, сујеверни и приглупи. Не мрзе они вас, него је велика туга што мисле да, ако одгризу и комад вашег меса, могу постати вукови. Мој вуче, пси су секта.
Већ то, кад уздишу ваздух који ви удишете, чини их узвишенима. Већ то, што иду правцем којима се ви батргате, чини им част и славу. Пси нису чак ни чопор. Они су менажерија“.

XIV
И хтео сам да кажем: „Видите како би желели да вам полочу мозак и исисају срце, да досегну ваш ум, вашу снагу и гордост. Замислите ту несрећу кад неко не уме да буде оно што заиста јесте, и да у томе што јесте буде и свечан и усправан, него вам стално завиди што не зна да буде: ви“.
Хтео је, ваљда, да каже: “Не лају они на мене, него се упорно труде да широм отворе вилице и отпевају химну за коју немају слуха“.
И хтео је да каже: „Молим вас, убијте ме, само ме не дајте њима. Положите ме у воду, нека ме брзаци разбију о стене у кањону и нек се у море улијем лишен срамоте и чист“.

XV
Хтео сам да му кажем: „Не могу ја вас убити. Нисам ни ловац ни праведник. Ја сам нешто са стране, нешто чиме се стакло умотава да не прсне. И најзад, ја сам једини који у планини верује да сте ви, вуче, бесмртни. Пустите ме да верујем и одем одавде жмурећи. Умрите мимо мене“.
Хтео сам да му кажем, а ништа нисам рекао. Хтео је да ми каже да ме је сасвим разумео.
И кад сам помислио да ће живети зато што је бог неуништив, он је тако одједном, тако страсно одједном, скочио усред вира.
Стајао сам избезумљен. Умро је највећи вук који је икада живео на овом најмањем свету. Како је, онако огроман, стао у тесну смрт?

XVI
Спустио сам се, задихан, на камен у плићаку.
Био сам ужасно сам, не само својом самоћом, већ и самоћом вука, коју сам на себе примио као жиг завештања. Као част и проклетство. Као терет и славу. И ропство, и слободу.
Стварно и даље верујем да оно, што је вучје, не може у нама умрети. Јер вук се на вука наставља.
Није ми пренео поруку, али ја сам је примио.
Познаје се на мени. Видим у псећим очима. Видим како ме виде. Већ улазе у мене. Већ лутају по мени, кидају беле комаде мојих бескрајних простора, уједају се и кољу за сваки залогај душе. Гладни су вучјег у мени. Мучи их да схвате шта носим, чиме мислим и волим, сањам, чекам и налазим.

XVII
Ко год срља у мене, добро мора да упамти: једно је бити отворен, а друго бити проходан.
Прате ме као и вука. Опкољавају свитање и зову друге псе. Мисле да чувам тајну како се бива над другима виши снагом и умом.
Лако је мени са псима.
Али наследник вука и сам је дивљач ван закона. Дижу на мене потере и чекају ме у заседи исти они пастири, гоничи каравана и хајкачи са језера који пуцају неспретно и убијају допола. Сад сам ја на нишану.
Неко ће овде остати. Или ја, или пси. Или ја, или ловци. Свратићу да видим ко ће. Свратићу, сем ако, можда, намерно не заборавим, да сам икада овуда пролазио и сањао.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Леба и масти

Смајли Априлили
Априлили

Мед и млеко сваке власти
Сведе се на „леба и масти“.
И то се вуче, не од јуче,
Са деде на сина и унуче,
Кроз прве априле и „Маме ми миле“,
До „мало сутра“ за дебиле.
Не знам зашто, али опет ће пасти
На исту фору „леба и масти“
Јер он им је рек'о: „мед и млеко!“
Јбно чудо.

Далибор Дрекић
Београд, 2016.

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Блоковска стока


Животињска фарма
Животињска фарма

Има своју стоку запад на истоку,
Са тим је у складу и исток на западу,
Страда једна стока између два блока,
- Има једна кланица од међа и граница.

Једног јутра леви распаљују цеви,
Другог јутра тресне нешто међу десне,
Блоковске слуге служе једне, друге,
И увек су трећи - рогови у врећи.

Лево-десно плута, кућа на сред пута,
Кућу чине кости, а граде је гости,
Домаћини јадни, и голи и гладни,
А пуни живота, за пакост преко плота.

За једне је странац припремио ланац,
За друге у џепу штап и шаргарепу,
А глупаве слуге кољу једни друге,
да скупа у ланцима робују странцима.

Од свог зла је већа једна ситна срећа,
Кад се види јада у суседног стада,
Кад се преко плота дода злобна нота
Нема краја срећи код рога у врећи.

Има своју стоку запад на истоку,
Са тим је у складу и исток на западу,
Страда једна стока између два блока,
- Има једна кланица од међа и граница.

Далибор Дрекић 2011.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Земља воћа и поврћа


Банана застава Србије


Србија је воћка препуна рода,
зато сви на њу каменом бацају.

Србија је земља шљива
испод ока,
Србија је земља шаргарепа
испред носа,
Србија је земља најбољих берби
зеленог бостана.

Великани овде стижу до признања
кроз алеје од купина,
Визионари граде сигурну будућност
гледањем у пасуљ,
Богате се бербе краду испод жита
сплеткама кукоља.

У Србији се често уваљују банане,
у небраном грожђу,
Мешају се труле крушке и јабуке,
Скупље од банана,
Домаће се баца, туђе се увози,
А извози се шипак.

Србија је воћка препуна рода,
зато сви на њу каменом бацају.

Далибор Дрекић 2009.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Песма "Ако" Радјарда Киплинга непознатог преводиоца с филозофског факултета

Британског књижевника Радјарда Киплинга (1865–1936) најбоље смо упознали преко Моглија, дечака из "Књиге о џунгли". Био је британски књижевник, познавалац хинду језика и индијске културе којом је у великој мери био инспирисан. Такође знамо и његову приповетку "Човек који је желео да буде краљ", по којој је снимљен и истоимени легендарни филм са Шоном Конеријем и Мајклом Кејном у главним улогама.

Бићеш човек, сине мој

Али оно што га такође издваја од других писаца је и непоновљива песма „Ако" ("If") која је постала можда познатија и од њеног аутора. Превод песме „Ако” објављен је 10. маја 1996. године у „Политикином забавнику”, број 2309. У тексту је објашњено да је песма откривена сасвим случајно, на пожутелом парчету хартије окаченом на зиду библиотеке за педагогију Филозофског факултета у Београду. Био је то лист извађен из неког старог броја часописа „Педагогија”. 

Упркос труду редакције, није било могуће ући у траг и открити ко је превео ту Киплингову песму, за коју многи мисле да је једна од најлепших икад написаних. За дивно чудо, кад смо поново упоредили тај превод песме „Ако” с оригиналом, изненађење није изостало. Испоставило се да је непознати преводилац, очигледно понет лепотом Киплингових стихова, дао себи песничку слободу и доста лежерно, често одступајући од оригинала, превео „If”. 

Можда се ипак треба подсетити тог превода који се, наглашавамо, појавио пре него што је Киплингова песма постала и код нас веома позната и ушла чак и у читанке за више разреде основне школе (постоји превод, рецимо, у читанки за 7. разред).

Ако („Забавник”, број 2309)

Ако можеш да видиш уништено дело свог живота
и без једне речи да га поново градиш
или без уздаха или протеста
поднесеш губитак онога што си дуго чекао.
Ако можеш да будеш заљубљен али не и луд од љубави
ако можеш да будеш јак а да ипак останеш нежан
да не мрзиш оне који тебе мрзе
а да се ипак бориш и браниш.

Ако можеш да слушаш како твоје речи
изврћу неваљалци да раздраже глупане
и да чујеш како луда уста о теби лажу
а да сам не кажеш ни једне лажи.
Ако можеш да сачуваш достојанство и главу
ако можеш да будеш скроман
иако си саветодавац краљева
ако можеш да волиш своје пријатеље као браћу
а да ти ниједан не буде све и сва.

Ако знаш да размишљаш да посматраш и упознајеш
а да никада не постанеш скептик и рушилац
ако можеш да сањариш а да ти сан не буде господар
да мислиш а да на будеш само маштало.

Ако можеш да будеш чврст али никад диваљ
ако можеш да будеш добар
ако можеш да будеш паметан
а да ниси чистунац ни ситничар.
Ако можеш да задобијеш победу после пораза
а да те две варке подједнако примиш
ако можеш да сачуваш храброст и главу
када је сви остали изгубе?

Тада ће краљеви, богови, срећа и победа
бити заувек твоји послушни робови
и оно што више вреди него сви краљеви и сва слава.

Бићеш човек, сине мој.


Преносимо је и у преводу Иве Андрића, који је само једно виђење ове песме, и многима се неће у потпуности допасти.

Ако – Радјард Киплинг

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи;
И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје речи сувише мудре;

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом ,
Ако можеш да мислиш, а да ти твоје мисли не буду (себи) циљ
Ако можеш да погледаш у очи Победи или Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речи не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: Истрај!

Ако можеш да се помешаш са гомилом а да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико, ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунда,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више, тада ћеш бити велики Човек, сине мој.

Превео : Иво Андрић

Извори: Политикин забавник, Бука, Култивиши се

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Џин Мутакирорикатум

Песник и писац књига за децу Јозеф Гугенмос (1922-2003) написао је песму за децу о једном џину, чије је име палиндром: "Мутакирорикатум" („Mutakirorikatum“).

Mutakirorikatum
Mutakirorikatum

Der Riese MutakirorikatumЏин Мутакирорикатум
War ein Ries bei mir zu Gast,
Sieben Meter maß er fast,
Hat er nicht ins Haus gepaßt,
Saßen wir im Garten.Weil er gar so riesig war,
Saßen Raben ihm im Haar,
Eine ganze Vogelschar,
Die da schrien und schwatzten.
Er auch lachte laut und viel,
Und dann schrieb er mir zum Spiel
– Bleistift war der Besenstiel –
Seinen Namen nieder.
Und er schrieb in einem Trumm:
Mutakirorikatum.
Ebenso verkehrt herum,
Ja, so hieß der Gute.
Falls ihr einen Riesen wißt,
Dessen Namen also ist,
Und der sieben Meter mißt,
Sagt, ich laß ihn grüßen.
Josef Guggenmos
Гост ми беше врло фин
један седмометраш џин
није мого стат‘ у кући
овај даса путујући.
У дворишту седели смо од смеха је све праскало
у коси му свраке беху
и читаво јато птица
што се драло и ћаскало.
И њему од смеха гласног
беху очи игром светле
име своје написао
са оловком – дршком метле.
На џиновском неком свитку
записао дан и датум
па у правцу наопаком
пише Мутакирорикатум
баш тако се тај џин звао
џин који не беше зао.
Ако њега познајете
седам метара високог
и са косом – птичјим жбуном
реците му да му машем
и да га поздрављам... пуно.

Јозеф Гугенмоз  

Препев: Велимир Ралевић, Сања Митровић



Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Ароме мора - песма и са десна иста

Песме су начињене у форми палиндромних стихова, при чему се сваки стих појединачно, као и цела песма, могу једнако читати слева и здесна. У песмама се не чува идентична форма стиха, тј. при обрнутом читању мора се тражити граница речи. Пример ове палиндромне форме јесте најпознатији палиндромни израз: "Ана воли милована" где је приликом читања уназад поремећена граница између речи : Анаволим илов ана.

Бока Которска

АРОМE МОРА

Ароме сетите се! сетите се мора!
Осетите со!
И жал по плажи!
На мору роман!
Ромори ромор!
И ничу по пучини
Ароме мора!

Далибор Дрекић, 2013.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА