Претражите

Бог чини чуда из наше слабости


Неки стари трговац водом је свако јутро одлазио на извор где би напунио своја два глинена врча и односио их на раменима купцима у град.

Бокали

Један од тих врчева беше напукао и зато је губио прилично воде до одредишта, а други беше потпуно нов и доносио је више зараде.

Цели, новији врч је био поносан на свој рад јер је у њему носач доносио много више воде него у оштећеном, а оштећени врч се због тога стидео.

Осетивши се мање вредним, напукли врч једно јутро проговори власнику:

„Срамим се јер ти не могу служити онако како то желим. Свестан сам својих ограничења и да због мене не добијаш очекивану зараду, јер сам напола празан кад у град стигнемо. Молим те опрости ми моју слабост!“

Идућег јутра, на путу од извора према граду, власник упита напукнути врч:

„Погледај крај пута, шта видиш?“

„Предиван је, пун цвећа“, одговори врч.

„Предиван је захваљујући теби. Јеси ли приметио да цвеће дуж пута којим идемо цвета само на твојој страни, али не и на страни целог врча? То је зато што сам знао за твој недостатак те сам купио семе и посејао га на твојој страни пута, а ти си га, и не знајући, сваки дан заливао. Већ две године берем то чудесно цвеће које мојој породици и мени доноси толико радости. Када ти не би био такав какав јеси, то нас цвеће не би радовало из дана у дан. Зато не заборави да смо сви помало сломљени, али Бог зна како начинити чудо из наше слабости“

Извор: Београд.ин

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Шта је то љубав?



Наш угледни писац романа, драма, приповедака и есеја не само да је био добар комедиограф у својим делима, већ је и у приватном животу (препричавали су блиски људи његовог доба) често умео да се нашали, не презајући од тога пред ким је и где је. Једном речју, у свом хумору је био слободан, аутентичан, својствен.

Бранислав Нушић
Бранислав Нушић
Бранислав Нушић је, као млад момак, био заљубљен у Милицу Терзибашић, лепу Београђанку с Топчидерског брда. Kада се Милица разболела, Нушић је одмах замолио свог доброг друга лекара да је прегледа и лечи. А овај не само да ју је излечио него ју је и завео. Милица и млади лекар убрзо су се венчали, а Нушић је страшно патио.

Међутим, ускоро је добио прилику за слатку освету. Позван је да у „Градској касини“ одржи предавање о љубави. У првом реду седели су Милица и њен супруг, бивши Нушићев друг. Био је то први пишчев сусрет с њима након венчања.

Предавање је започео конастатацијом:

– Шта је то љубав? То је трагична прича у којој извесна госпођица воли једног, а уда се за другог.

– Рекао је Нушић, а ово двоје су нагло напустили гледалиште.


Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - Кроз маглу


Своју прву "пјесму у прози" Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године "Јелике и оморике" нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи ("С планине и испод планине", Загреб 1904).


Магла
Кроз маглу
Изјахао сам наврх Кланца. Иза мене се, под блиједом, мутном свјетлошћу, шири Радмањско поље и сви брежуљци и равнице доље до Козаре, над којом се, као и обично у јесен, бијаху наднијели мрачни, згуснути, при дну загаситоплавичасти облаци.

Пред мном се, опет, планинском долином, окруженом са свију страна брдима, расула сјеркаста, влажна магла, па се, с ове стране до мене, бјеласа и каткад на површини лагано залелуја. То је она тешка јесенска магла која једног јутра ненадно осване, и коју, истом кад подобро застуди, љути зимски вјетрови у страшном урлику распрште и некуд далеко, далеко пред собом отјерају.

Планински врхунци натмурено вире из магле као снажни, намргођени дивови, покиснули и ражљућени на ледену студен позне јесени. Узвишени, осамљени, ближи облачном небу него они ситни брешчићи што се као из петних жила упињу да их достигну, хладни, тихи и суморни, као да презриво шапћу: "Иако се густи и тешки облаци црне невоље на нама вјечито одмарају, опет смо снажни; наша снажна плећа подносе све. Ми смо моћни, ми смо силни!“ – као да крупно одахну, одбијајући немилостиво од себе залутало, растргано, маглено прамење.

Испод магле чује се звекет гердана, крупна, јасна звона на овновима и воловима, жалобитни звуци чобанских свирала и сјетне, дјевојачке пјесме, пуне слатког страховања, пуне тихе, притајене чежње. Кобна је јесен на прагу, а зима се ледена примиче, па је тешко самотном чељадету зиму презимити, дугу планинску зиму, кад оштра мећава бијесно звижди око смрзнутих јелових брвана малене зградице из које се шири јак мирис сува цвијећа и увелих, миришљавих јабука и крушака; кад чврсте, младе смрчике, засуте бијелим, дебелим ињем, од љуте студени пуцају; кад испод планине гладни и бијесни вуци урличу, па кад се човјеку, од страха и студени, у жилама крв леди а у костима срж смрзава. Тешко је самовати планинском чељадету, тешко, претешко!

Коњ уједначио, па поносито, гипко језди у лаганом раванлуку, док неоклен из магле, као изненада, јекну пјесма:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Умиљато, обло, једро грло пригушено, забринуто јеца и дрхти кроз маглу приближујући се према мени. Свијетли, гвоздени ланац испод врата на коњу уједначено звецка, и ми се полагано спуштамо у мрачну, планинску долину. Са свију нас страна обасипа магла, једва чујно струјећи покрај ушију. Зађосмо у маглу. Само се још, подалеко иза нас, види влажан, бљедуњав траг од мутне свјетлости по жутом, утабаном путу.

Дува студен вјетар, оштра, ледена измаглица бије и гризе по образима, око бркова и косе хвата се мекано, бјеличасто иње, а пјесма се све више и више приближује, боно, сјетно јецајући:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Коњ језди и стриже кроз маглу. С обе стране пута, са живе ограде, црвене се дугуљасте бобице бијелог трна, и модре се округле, набубриле трњине кроз танки, сивкасти прах. Позно, планинско воће!

Истом се у близини покаже марвинче, или се изнад мене залепрша птица, па опет нијемо, нечујно утоне у густу, збијену маглу као у сиње, непокретно, дубоко море. Негдје звекну гердан, чу се дјевојачки врисак, онда лизну кроз маглу блиједоцрвенкаст пламен и прсну варница, па се опет све умири. Само пјесма и даље јеца, цвили, и у слаткој чежњи и тузи умире, а жалобитни се припјев све тужније, силније, заносније понавља:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Наједанпут снажно духну вјетар, разби маглу на све стране, и преда мном се, у мутној, дрхтавој свјетлости, указаше крда оваца, говеда, и гомилице чобана с накукуљеним црним хаљинама. Сједили су око ватара, поврх којих се млитаво, изнемогло повијаше црно прамење растрганог дима.

Низ једну окомиту низбрдицу, измеђ неколико осамљених јела и оморика, на пушкомет према мени, силазило је женско чељаде што онако заносно и жалостивно малоприје пјеваше кроз маглу. Чим је вјетар изнад ње распрштио и разнио маглу, престала је пјевати. Пјесма јој се скаменила на уснама. Било ју је стид, ваљда, од свијета. На њој се, кроз замагљену свјетлост, прелијевао блиједосребрнкаст гердан, а дугом, свијетлоплавом расплетеном косом тресао је и повијао ледени, узнемирени вјетар. Јадно чељаде! Можда је полудило?

Од једне чудне и загонетне болести, која се ненадно појави, страдају планинска женска чељад. Кад се чељаде развије и од силне једрине забрекне да кошуља на њедрима попуцкује; кад се набубриле усне зарумене; кад врела и успламћела крв снажније заструји кроз набрекле жиле: у напону снаге, младости и здравља јави се та немилостива бољка, и чељаде провиче, што народ каже. Кобна је то тајна. Од чег долази, не зна нико. Планинска су срца тврда. Боле своје, јаде своје, жеље своје не казују ником, већ их носе у гроб собом. Јадно чељаде, да ли је и тебе снашла та невидовна биједа?

У тренутку звизну ражљућени вихор с друге стране, истјера маглу из планинских гудура и увала, па је опет расу по згаженим стрњиштима, спрженим, сувим сјенокосима и по жутој, жилавој бујади, која нијемо и укочено дријемаше под студеним јесенским дахом.

Коњ језди, ланац испод врата тупо и једнолико одјекује, узбуђена магла снажније струји крај ушију, а ледено, свијетло иње све се више и више хвата по окрајцима замршене гриве, блиједо треперећи кроз замућени, магловити ваздух.

Коњ зазрије у нешто и удари плаховито, заносећи се, у страну. Задрхтах, напрегох очи и спазих како се женско чељаде, уз мекан звекет, пробија кроз маглу према мени. Сретосмо се. Марушка, модроока Марушка!

– Марушка, побогу сестро, шта је теби!? Што си као луда расплела косе?

Она не одговори ништа, већ једва чујно, погнуте главе, назва бога, па се одмаче мало у страну и стаде крај једног крошњастог, огољелог трна, чије су шиљасте, влажне бодље с некаквом јогунастом, пркосном оштрином стршиле кроз мутну, дрхтаву маглу.

– Збиља, Марушка, куд си посрљала тако необучена, у ову проклету маглу? Шта је теби? … Јеси ли ти оно мало прије пјевала?

Шути и укочено, погнуте главе стоји, као да су јој се сви живци скаменили, изумрли.

– Е, људи! – чу се неко подалеко испред нас у магли. Е, људи моји, што још чојек неће доживити!

– Ама шта? – чу се други глас.

– Не питај, побогу брате! Чу ли ти, вјере ти, пјесну мало прије кроз маглу?

– Чуо сам. Жалобитно и умиљато пропјева неко путом, тамо према Кланцу. Лијепо ме ледени трнци подиђоше и некаква ме туга облада. Све ми се чини да је женско грло. А би ли знао ко је то пропјевф?

– Марушка Регодина. Помисли, болан брате, те срамоте и тог чуда! Дошли сватови да је воде. Жене је увеле у зграду, расплеле јој, по обичају, косе, и почеле је за вјенчање пресвлачити и китити босиљем. Изашле жене да јаве да је све готово, а она уграби и суну ко луда у маглу…

– Прекидам те у ријечи: за ког је то испрошена?

– За ’ну сакату кљусину, за ’ног мрциног, крепалог Обрада.

– Зар за њег, братимим те? ! Нака цура да пође за ’ну мрцину! Е, то је, људи, богу плакати!

– Шта ћеш, мрцина згодна, а ашика јој узеше у војску. Какав је Лако, да га не примише увано би се данас код Регодине куће врућа, црљена крв пролила!… Онај је модрооки ђаво умиро за њим…

Жив, ватрен, одсјечан разговор и мек, уједначен топот коњски некако је чудновато одјекивао кроз маглу, и све се више и више одмицао, док сасвим не изумрије, умукну.

Високо, танковијасто, дивљачно чељаде шути. Тврда једрина затегла сваки крајић бијеле, влажне кошуље на њој.

Поче дрхтати и цвокотати зубма. Преко округлих, пуних њедара, која се тресу од љуте студени, стаде се прелијевати свијетли гердан од цванцика крсташица и талира крсташа.

– Ама, зар си ти побјегла, Марушка? Хладна, растужена, модроока Марушка скамењено шути и дрхће.

Унезвијерено диже главу и погледа тужно, забринуто, очајно некуд у маглу. У модрим, трњинасто модрим, уплаканим и мутним очима тињала је прикривена туга, помијешана с оном немирном, уздрхталом чежњом која се често виђа у очима младе, планинске чељади.

– Куда гледаш? Куда ћеш? – упитах је њежно, благо, јер ме обузе некакво језиво сажаљење.

– Куда ћу! Не знам ни сама… У маглу! – уздахну дубоко, па зајеца, а кроз извезену, танку кошуљу почеше се бурно дизати и спуштати обле, уздрхтале груди, тресући снажно тешким герданом.

Јецајући, погледа ме дубоким, тужним погледом, погледом који моли, преклиње, тужи: Брате, брате, све ми хоће да отму – снове моје, жеље моје, наде моје, све, све! Зар је он моја прилика? Он, стара, злобна, пакосна кљусина! Он зар да зна и осјећа каква је силна сласт у љубљењу, грљењу, грижењу и дивљачном, грчевитом стезању, кад кости пуцају, снага се увија, а раздрагано, уздрхтало срце хоће да искочи из распламћелих, разиграних груди! О, каква је неизмјерна и језива сласт загристи у топло, једро лице које пуца од младости и свјежине! Како се је угодно и пријатно одмарати иза голицавог, сладосног умора на милој, мушкој руци, кад око тебе миришу јабуке, крушке, суво, скорушено цвијеће, а на двору се прелијева мјесечина по блиставом, окорелом снијегу!… Опет грљење, љубљење, стезање, грижење; опет дрхтање, заносно дрхтање, дрхтање без свијести; опет меки, слатки звуци, звуци које уво не чује, али који топло струје, трепере, продиру кроз срце, разлијевају се по снази која се, од силне сласти, увија као усијани, растегљиви челик. Напољу се ненадно дигне онај притајени, планински вихор. Ломе се и крше јеле и смрчике под тешким, скореним ињем. Неоклен из даљине заурличу вуци, а с планине, од чобанских колиба, одјекују узвици и снажно се разлијежу кроз снијежну, узнемирену, страховиту ноћ. Она се плашљиво припија уза њ, а жедне, суве усне нешто неразговијетно шапућу… Узвици изумиру, вјетар се смирује, и ноћ, лагано шумећи око брвана, почиње уједначено дисати. Она се још јаче припија уза њ и меће му главу у топла њедра. Ноћ протиче, мирис се по згради разлијева, а на свјежу, снажну, уморну младост пада тежак, дубок, сладак сан… Зора! Зар тако брзо мину, прохуја ноћ? ! Опет оно страсно, преслатко, зорино миловање; опет грљење, љубљење, грижење, стезање да кости прште; опет дрхтави, нијеми, глуви занос; опет пјесма, мека, слатка пјесма коју уво не чује, али која ватрено струји кроз срце, разлијева се топло кроз снагу, заноси, опија!… "На рад, дјецо, зора је!“ – чује се свекар, Лакин отац. "На рад! Доста је миловања, пост вам ваш!“… И тако хује и протичу весели, ведри, свијетли дани, дани и с облацима без облака, а за њима се нижу бурно немирне, слатке, преслатке ноћи.

– Шта сам некада сањала и у слађаном, језивом страовању очекивала, па види сад! – поче Марушка јаче јецати и гушити се. Ал жива нећу за њег! – врисну и помамно шкрипну зубма. Волим да ме вуци истргају него да ме се његова рука дотакне!

Изнад нас се стаде магла комјешати и све силније шумити. Шуми магла. Вјетар, све оштрији, студенији, провлачи се испод магле и обузима нас све већом, оштријом студени. У даљини се чује снажан, потмуо тутањ и разлијеже се кроз планинску долину. Сад се изгуби, нестане га, па се опет поврати, хујећи као удаљена хука морских валова. Хуји тутањ и проређује, разноси маглу. Изумрло, огољело трње око нас почиње се трести, дрхтати, савијати. Све се јаче диже бура, звижди, јауче! Кроз проријеђену маглу већ се указују мрке, црне јеле које се крше и превијају под страшним урликом, а испод њих се нијемо, укочено назиру спржене, голе равни, хладне и мртве, као блиједи, мртвачки образи.

– Марушка, куда ћеш на оваком времену? Врати се натраг! – говорим ја, а снажни, бијесни вихор гуши ме, зауставља ми дисање.

– Не говори то!… Прије и у гору и у воду него натраг! Волим да ме бијесни вуци на комадиће истргају него да ме се његова рука дотакне! – писну и, уплаканих, трњинасто модрих очију, свијетлоплаве, замршене косе и уздрхталих усана, суну у влажну, узбуђену, ледену маглу, из које још за часак тихано допираше мекан звекет гердана и испрекидано, пригушено јецање увријеђеног, уцвијељеног и пониженог женског срца.

Сродни чланци:
Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!


Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Хебрејски палиндроми

Три најчешће ознаке за палиндром у јеврејском језику су „פלינדרום“ („палиндром“), „פּאַלינדראָמיק“ („палиндромни“) и „ילהאו משפטשניתן לקרואמשני הכיוונים“ („Реч или израз који се може прочитати у оба смера.“). Најдужа јеврејска палиндромна реч са значењем је „ולכשתשכלו“ („И када ћеш бити ожалошћен.“), а најдужа реч у Библији је „לאיתיאל“ („Итијелу“). Интереснтно је да је реч „אבא“ („отац“) палиндром и када се прикаже латиничним и ћириличним писмима (Abba; Ава).

פּאַלינדראָמיק

Хебрејске палиндромне речи и изрази

„סוס“ - „коњ“
„ישי“ - „Јишај“ (Давидов отац)
„דוד“ - „Давид“ (Јишајев син)
„נתן“ - „Натан“ (Давидов син)
„מים“ - „вода“
„ירי“ - „Испаљивање метка.“
„טעם לפת תפל מעט“ - „Репа је безукусна.“
„ילד כותב בתוך דלי“ - „Дечак пише унутар ведра.„
„הדג בחר לחן לבלבל נחל רחב גדה“ - „Риба је одабрала туну да збуни далеке струје.“
ПИТАЊЕ: „? אבי אל חי שמך למה המלך משיח לא יבא“ - „Оче, ти си живи Бог, зашто месијанско краљевство још увек не долази?“
ОДГОВОР: „דעו מאביכם כי לא בוש אבוש שוב אשוב אליכם כי בא מועד“ - „Знај, због твојих предака да нећу бити осрамоћен. Вратићу ти се када за то дође време.“

Далибор Дрекић

Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Палиндроми - РТВ Стара Пазова


Снимак емисије јутарњег програма РТВ Стара Пазова у којој се говори о књижевности, хумору, сатири, палиндромима, проблемима у култури, књижевности и издаваштву у Србији.

Бранко Петровић

водитељ: Бранко Петровић
гост: Далибор Дрекић
Стара Пазова, 23. октобар, 2014.


Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Изрод и ухода

Трилогија „Сатира о сатирању написана је у септембру две хиљаде и осме године, али се односи на целокупну српску политичку и друштвену сцену од почетка деведесетих година до данас. Она говори о великој катастрофи до које нас је довела контролисана негативна селекција, пре свега у политици и економији, али и у свим другим сферама друштва. Њене три песме: "Нови лопови и стара фукара ", "Шибицари града и чувари стада" и "Изрод и ухода" чине једну заокружену целину у којој се огледа део трагедије нашег времена.

Изрод и ухода

3. Изрод и ухода

Гурају се изрод и ухода,
страшна стиска око платног списка
од тајкуна и страних шпијуна.
Колико се боје да истакну своје,
толико све луђе калеме туђе,
киње очиње, од њих свет почиње:
„Ћирилицу у ланце!“ - да умиле странце 
- јер им је мрско све што је српско,
а Богом је дано све што је страно.
„Да је бику да улепша слику,
да је туђег рога место свога;
да је крави перику да стави,
да се крава изметне у лава.“

А све би средили да нису наследили,
и да су у другој земљи победили,
било би по вољи, да је народ бољи,
џаба добра воља без фактора споља.
Па трче у амбасаде по налоге шта да раде,
да добију похвале и да се пожале
на лошу коалицију и страшну опозицију,
да траже донације за спасење нације,
и много кредита за паре испод жита,
да смање тензије, да исплате пензије,
да поделе плате и дугове да врате
- децу да задуже, само власт да продуже.
Власт без части с полтроном за троном
воли да моли и не мрзи да пузи,
подноси рапорт и лаје на апорт,
маше репом за шаргарепом.
Домаћинима гости бацакају кости,
а наша господа обедује с пода;
нижа вредност доказује верност:
изволите што волите и уделите ако желите.

Па почињу послове, метрое и мостове,
расписују конкурсе, одређују ресурсе,
стручњаци се смењују, излажу, процењују...
- читава дебата до краја мандата,
испуњење норме за реформе про форме.
Може да гради ко је близак влади,
а ко није близу осетиће кризу.
Извођачи послова послују без основа,
што у јесен заврше, у пролеће разруше:
по сто пута иста рута
за разлику новца по метру пута.

А пред крај мандата и пензија и плата
и нижих цена и бољих времена.
„Триста чуда - жали боже труда“
- све у склопу плана: „храна за два дана“.
Обећања слатка, а памћења кратка,
режирана фарса за људе пале с Марса.
- „маркетинг је ту да вешто
ни од чега створи нешто.“
Познају агенције дно интелигенције
па навлаче бираче да улове гласове,
да преваре слонове и опет све понове.
Јер је демократија владавина партија
где за вође народ дође, више-мање,
као нужно стање у току кампање,
партије га виде као нешто приде,
нешто с чим се мора уочи избора.
„Када једном огреје фотељу,
дупе има само једну жељу,
не води се потребом за хлебом,
колико жељом за фотељом.“

На деци свет остаје, али деце недостаје,
она их занимају само кад се снимају,
јер још нису стасала да би за њих гласала.
Због бриге за мање у току кампање
брже-боље, преко воље,
од уста одвајају да школе обнављају
и покажу бригу за јефтину књигу.

Када после избора невоља примора
да сиђу животиње с грбаче сиротиње,
а мужјаци из сенке и њихове женке
изађу на чистину народу на истину,
намери се тајкун на шпијуна,
окоми се изрод на уходу,
устреми се лопов на фукару
и на змије које мењају боје.
Кад логика ступи испред слика,
настане вриска око платног списка,
лупају се лонци и поклопци
и прети се ланцем и катанцем.
Па куд који, незвани хероји:
ко без трага са товаром блага,
ко без главе, а ко иза браве,
ко на коњу, а ко на магарцу,
ко на коцу, а ко на конопцу.

Далибор Дрекић, Београд, септембар 2008.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Мршаве куце и голубови буце


Док сам шетао ташмајданским парком, кроз који нисам прошао скоро годину дана, приметио сам велике промене које су ме веома запрепастиле. Парк је био препун пензионера - који су хранили голубове, страних туриста - који су сликали пензионере, и паса луталица - који су јурили стране туристе…

Голубови

Пензионери су играли своје партије шаха са великим жаром, јер су то једине партије у којима и они могу нешто да добију. Њима је, нажалост, преостало само да спајају крај са крајем, пошто им је прекасно за нови почетак.

Али, изненадила ме је бројност странаца који су знатижељно сликали ову необичну атракцију. Та појава недвосмислено показује да Београд заиста јесте свет, али углавном онај трећи. Мноштво паса луталица није јурило госте због традиционалне нетолеранције поднебља, него због драстичног смањења јата голубова - а куце морају за нечим да јуре…

Смањен број голубова у парковима, а повећан број пензионера који их хране, жалостан је пример продубљивања кризе у земљи. Све је мање кокошијих, а све више голубијих супа. Добра дела се све мање чине из добрих намера, а све више из користи. 

Можда би се усвајањем кинеског јеловника решио и проблем паса луталица.

Далибор Дрекић 2011.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Измет у темзи - хаику и са десна исти

Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха). Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења. Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…

Трешња у цвату

Према правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка. Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике. Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се икићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, порећења и сл.

Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха. Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности. Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928).

ИЗМЕТ У ТЕМЗИ

Измет у Темзи,
Амалгам у маглама
тка русосур акт.


Далибор Дрекић, Београд, 2010.

Зборник 22. хаику фестивала Оџаци 2011.

Сродни чланци:

Агенси снега
Ароме мора
Врба у магли


Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Хемијске симетрије

Метан
ХЕМИЈСКЕ ФОРМУЛЕ И СИМБОЛИ

Бројни су примери хемијских формула и приказа једињења који се јављају у симетричној палиндромној форми:
- „RbBr“: рубидијум бромид;
- „НООССООН“ („НООС-СООН“): формула оксалне киселине (C2O4H2, C2O2(OH)2);
- „C-C“, „О-О“, „C=C“, „О=О“, угљеник и кисеоник везани једноструким и двоструким ковалентним везама, „C≡C“ угљеник везан троструком ковалентном везом; итд.

ПРИМЕРИ УГЉОВОДОНИКА

Симетрија
На примеру угљоводоника може се видети симетрија код појединих хемијских једињења.
У зависности од тога да ли имају линијски или циклични распоред атома, формуле могу бити цикличне и ацикличне.
Код засићених једињења јављају се само једноструке хемијске везе (два атома са два везана електрона), а код незасићених се јављају двоструке (два атома са четири електрона) и/или троструке. На основу тих карактеристика угљоводоници се деле у четири групе:

.1. ЗАСИЋЕНИ, АЦИКЛИЧНИ:
алкани или парафини: метан, етан, пропан, бутан... сa опруженим низом; изобутан... сa рачвастим низом..

Циклохексан

2. ЗАСИЋЕНИ, ЦИКЛИЧНИ:

циклоалкани: Циклоалкани су засићени циклични угљоводоници код којих су сви угљеникови атоми везани једноструким везама.
Величина прстена код циклоалкана зависи од броја угљеникових атома, којих може да буде и преко четрдесет.
При упрошћеном геометријском приказу (циклопропан се представља једнакостраничним троуглом, циклобутан квадратом, циклопентан петоуглом итд.) подразумева се да су на сваком углу везана по два водоникова атома.

Алкини, Етин, Ацетилен

3. НЕЗАСИЋЕНИ, АЦИКЛЧИЧНИ:

а. алкени(са најмање једном двоструком везом: C=C);
б. алкини или ацетилени (са најмање једном троструком везом C≡C);
в. алени;
г. полиени (диени, триени, тетраени..., са више двоструких веза).
диени (алкадиени) су незасићени угљоводоници са две двоструке везе.На слици је приказ бутадиена: (CH2=CH-CH=CH2)

Изопрен

4. НЕЗАСИЋЕНИ, ЦИКЛИЧНИ

ароматични угљоводоници: арени.

Бензен

СТРУКТУРА МОЛЕКУЛА БЕНЗЕНА

Резонантни хибрид (сл. 2:).Да би се видела локална природа везе, бензен мора да буде приказан као круг унутар хексагона у хемијском структурном дијаграму (сл. 3).

Далибор Дрекић

Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Наполеонов палиндром о заточеништву на острву Елба


Изрека „Able was I ere I saw Elba“ („Моћан сам био пре него што сам видео Елбу.“) која се приписује Наполеону Бонапарти (1769-1821), назива се и „Наполеоновом јадиковком“, због тога што у себи носи алузију на крах моћног освајача који је, после пораза у бици код Ватрлоа, неко време провео заточен на острву Елби.

Able was I ere I saw Elba
Able was I ere I saw Elba
Ове речи Наполеон је, наводно, изговорио на Светој Хелени када га је један Енглез упитао може ли да опустоши Лондон. Наравно, Наполеон је био Француз и мало је вероватно да је изговорио ову изреку на енглеском језику.

Израз је објављен 1867. у делу „Пабирци“ („Gleanings“) Чарлса Ц. Бомбаха (Charles C. Bombaugh), а такође је забележен у Галаксијиним колумнама Марка Твена (Mark Twain, „The Galaxy“ 1866. 1. део, стр. 439).

Далибор Дрекић

Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.
Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА