21 особина по којој се разликуjемо од остатка света


Становници балканског полуострва се по многим културним карактеристикама разликују од других група народа. За нас који живимо на Балкану, многе ствари су „нормалне“, јер сви имамо сличне обичаје и понашање. Међутим, у земљама које су населили народи из разних делова света као што су Америка, Аустралија и Канада, културолошке разлике су веома изражене.

Југо 45
Југо 45


Ово су ствари по којима се балканске и словенске породице разликују од других:

1. Собу си морао да делиш са још неким до своје 27 године

2. Све што једеш има у себи или црни или бели лук

3.На аеродрому, твоја два кофера су највећа

4.Долазиш на прославу са два сата закашњења и мислиш да је то сасвим нормално

5.Сва твоја деца имају надимке који немају никакве везе с њиховим правим именом

6. Када одлазиш из нечије куће, по сат времена причате на вратима

7.Мама ти каже да си премршава иако имаш 5 кила вишка

8. Кућа ти је пуна народних лекова, направљених од биљака које су твоји родитељи донели са села

9.Ти и твоји пријатељи сте бар једном избачени из ресторана јер сте били прегласни или сте се мангупирали

10.Не умеш да користиш машину за прање судова, јер ти је лакше да их опереш ручно 

11.Имаш миље на столу или на полицама

12.Користиш пластичне кесе из продавнице да у њих бацаш ђубре

13.Не користиш мерице када правиш колаче, већ састојке стављаш “отприлике”

14. Мајка те зове да те пита да ли си јео, иако већ дуго не живиш са њом

15. Твоји родитељи се и даље деру из свег гласа када причају телефоном са неким из иностранства

16. Потпуно је нормално да на твојој свадби буде 600 гостију

17. Возиш боља кола од својих родитеља

18. Имаш кухињу која је потпуно опремљена свим уређајима, али твоја мама и даље кува у подруму на старом шпорету

19. Твоји родитељи су отишли на одмор само једном у животу и то у бању у својој земљи

20. Верујеш да ти је судбина исцртана у шољици кафе

21. Верујеш својој баки када каже да промаја убија

Извор: Опанак

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!


Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Најлепша новогодишња честитка


Данас је први дан, почетак.

Срећна Нова Година
Срећна Нова Година и божићни празници

Желим вам да вас не боли оно што вас је болело, а да вас воли оно што вас није волело.
Желим да вам деца буду боља од вас, да се више ви хвалите њима него они вама.
Желим да вас добро служе ноге, да на њима проведете већи део нове године,
да имате више посла него времена.
Желим вам да будете потребнији другима него они вама.
Да желите и можете више него што вам треба, а да све што вам претекне поделите са онима који не могу као ви.
Немојте узимати много више него што дајете. Мислите мало на оне којима ће морати да узму оно што вама буду дали.
Желим вам да добијете стан ако га немате или да умете да се радујете ако га већ имате.
Да вам оно што имате не буде мање од онога што немате.
Желим вам, на крају, да ова година има више среће са вама него претходна!

Душко Радовић

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!


Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Дечак из воде...


Рођен је у Загребу, на Малу Госпојину, 21. септембра 1958. године, од оца Спасе Младеновића, Крушевљанина, официра ЈНА, и мајке Данице, рођене Пухарић, родом из Макарске. Детињство је провео у Загребу, а када је имао седам година, као и већина „војне“ деце тада због честих прекоманди, породица се сели у Сарајево, јер отац добија службу у главном граду БиХ.


У Сарајеву завршава прва четири разреда основне школе, и први пут се среће са инструментом који је обележио његов живот-гитаром. Првим акордима га је подучио Милан Нецић, познатији као Гари Гаринча, једна од сарајевских легенди. Пред полазак у пети разред, породица се, „по потреби службе“, сели у Београд, где ће Милан наставити школовање и стварати до краја живота.

Ипак, без обзира на једну његову изјаву, како му је Сарајево остало у мрачном сећању, увек ће му се радо враћати, у песмама и наступима. (Чувен је његов предпоследњи концерт у Сарајеву, одржан у Дому младих у Скендерији, којем сам и сâм присуствао. Снимци са овог концерта се често користе као аудио-визуелна потка за разноразне прилоге и емисије о ЕКВ-у, што и не чуди, јер, био сам на неколико концерата ЕКВ-а, у Београду, Новом Саду, Сомбору, и самом Сарајеву, али енергија коју је Милан „предао“ публици на том последњем сарајевском концерту, била је невиђена…)

Са другом из XI београдске, Гагијем Михаиловићем, крајем седамдесетих, оснива свој први бенд-„Лимуново дрво“. Са бендом наступа по градским гитаријадама, али и одржава концерте у ДОБ-у и СКЦ-у. Познате песме из тог периода су: Седми круг, Око моје главе, Лимуново дрво,… Овим песмама, група се „смешта“ у тзв. нови талас, раме уз раме са, рецимо Панкртима, којима су тада свирали као предгрупа. Но, не као „Лимуново дрво„, него сада као „Шарло Акробата„. Овај бенд су основали Гаги и Милан, а прикључили су им се Душан Којић-Која, као басиста и Иван Вдовић ВД за бубњевима. Група је са неколико својих песама (Нико као ја, Она се буди, Око моје главе, Мали човек), „изашла“ на чувеној компилацији „Пакет аранжман„, раме уз раме са Идолима и Електричним оргазмом.



Овај албум је и крајеугаони камен југословенског новог таласа, једне нове естетике, која је преплавила читаву СФРЈ, „од Вардара, па до Триглава“. Некако се у свему томе, и поред бројних бендова насталих на том фону, истицао Шарло, и то у целокупном издању, дакле и музика и текстови, а нарочито спотови, који су били авангарда, за дотадашње схватање популарне музике међу „напредном омладином“, у земљи, у којој је тек сахрањен „највећи син народа и народности“…

Следеће, 1981. године, Милан и „Шарло акробата“ објављују албум „Бистрији или тупљи човек бива кад…„, који је такође забележио врстан успех међу поклоницима рок музике. Крајем те године, долази до сукоба између Које и Милана, и група се распада. Али Милан, готово одмах, оснива нови бенд-Катарина II. И то поново са Гагијем. Распад Шарла је „допринео“ и формирању још једног култног београдског бенда-Дисциплине кичме, коју је основао Која. 1984. године излази и албум Катарине II, са истим насловом. Овај албум је готово у потпуности био дело Милана Младеновића. Састав бенда су, поред Гагија и Милана, чинили ВД, Бојан Печар, и легендарна клавијатуристкиња-Маргита Стефановић. Са тог албума, чувене су песме, Аут, Јесен, Радостан дан… Након свађе са Гагијем, и његовог одласка у затвор, Милан Младеновић мења име групе у Екатерина Велика-ЕКВ. Под тим именом, група се одржала до Миланове преране смрти. Милан и Маргита су све време чинили срж групе, док су се остали смењивали. Тако је кроз групу „прошло“ неколико басиста и бубњара – Ивана Фецеа Фирчија, Срђана Жику Тодоровића, Марка Миливојевића,…

ЕКВ издаје укупно седам албума, од којих су неки постали култни. То су: „Екатерина Велика“, „С` ветром уз лице“, „19LIVE86-Уживо из Кулушића“, „Љубав“, „Само пар година за нас“, „Дум-дум“ и „Неко нас посматра“. Већину песама, на свим поменутим албумима је урадио Милан Младеновић. Поред сталних чланова бенда, на овим албумима су гостовала многа позната имена из света музике. Тако да су са ЕКВ-ом свирали (и певали), и: Масимо Савић, Тања Јовићевић, Теодор Јани, Митар Суботић, Ђуле Ван Гог, Мишко Плави и још многи други. Поред рада у групи, Милан и Маргита су се истицали и још неколиким мултимедијалним пројектима. Писали су и свирали и за друге групе (Партибрејкерс, Бан Гог, Бабе, Елвис Куртовић, Новембар,…), радили за позориште (Класни непријатељ, Три сестре, С` оне стране дуге,...), и филм (Тајванска канаста, Црна Марија).



Поезија Милана Младеновића, често, како неко рече, петомислена, дубоко је прожимала слушаоца. На моменте депресивна, као да је најављивала, од самог свог почетка, па до краја, од „Аут“-а, па до „Анестезија“-е, ужасе онога што ће нам се десити…

Почетком југословенских ратова, 1992. године, са члановима група Партибрејкерс и Електрични оргазам формира пројекат „Римтутитуки„, чија је музичка активност концентрисана на антиратну пропаганду. Њихов најпознатији сингл „Слушај ‘вамо!„, с кључним рефреном „Мир, брате, мир”, издаје Б92, а промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда. ЕКВ, Партибрејкерс и Електрични оргазам септембра 1993. године свирају у Прагу и Берлину са загребачким саставом Вјештице у оквиру акције „Ко то тамо пјева“. Када је требало да гостују Римтутитукијем у Бањалуци током рата, Милан је из протеста отказао наступ зато што је екплозивом срушена најстарија и најпознатија бањалучка џамија Ферхадија из 1579. године.

У лето 1994. године Младеновић путује у Бразил, где са дугогодишњим пријатељем Митром Суботићем – Субом (алијас Rex Ilusivii) и неколико бразилских музичара снима албум „Angel’s Breath“ („Дах анђела“). По Милановим речима, „то је нека врста психоделичног самба-рока с балканским утицајем”.



У августу 1994. године, након наступа Екатарине Велике на фестивалу у Будви, Младеновић бива пребачен у болницу, где му констатују рак панкреаса. Упокојио се у Господу 5. новембра 1994. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.Био је један и непоновљив. Веровао је у љубав, у људе, у „земљу за нас“… Није подилазио ником, није био део естаблишмента, није био члан Удружења књижевника, није… Био је трагични праведник, у борби за истину, која је пред крај његовог живота била тако далека. Био је један и непоновљив, словенски романтик и балкански трагик. Био је наш,… дечак из воде…

Нека му Бог души опрости!


Милан Ракић


Извор: Патриот

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - Јајце


Овај Кочићев запис објављен је у Политици I/1904, бр. 270, а затим прештампан у III књизи "С планине и испод планине" (1905).

Јајце с краја 19. века
Јајце с краја 19. века

Кад сам год пролазио кроз овај пријестони град наших заборављених, несретних владара, увијек су ме обузимали ледени трнци и чудновата дрхтава језа. Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему пријестоницу минуле босанске снаге и моћи.

Висока, четвртаста и очађела кула Светог Луке, што се оштро диже између ниских кућица, прибијених уза стрму страну; огромни и у трави обрасли градски бедеми са осутим, проваљеним зидинама; мрачне, влажне, студене катакомбе и поцрњеле куле, гдје су некад мучени и издисали непослушни поданици и смјели завјереници, са исушеним и испијеним човјечјим костима и дебелим, гвозденим синџирима – све то носи на себи печат, тежак, претежак печат чамотиње, суморности и скамењене туге која мирише на нешто давно, предавно минуло, пропало и сурвано.

Јајце је вјечито, било прољеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака. Овај свијет што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен, без живота и узбудљивости. Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно. Покрај мене пролазе, промичу уморно и сломљено младе и плаве Шокице у црним, атласким димијама и црносвијетлим шамијама, пуних, бјеличастих образа, крупних, плавих и необично тужних очију са притињеним сјајем. Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна љепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање. Уистину, чини ми се да ову стару и изнемоглу престоницу наших владалаца тишти некаква тешка, немила туробност и страшно проклетство минулих, сарањених покољења.

И ја увијек побјегнем из овог суморног града што потајно и невидљиво тугује и цвили за нечим, на Пливин водопад, да тамо слушам урнебесно хуктање и шумење дивље, необуздане Пливе како урличе и јауче падајући низ излокане, проваљене и растргате гудуре. Страшно је то хукање и шумење! Сад је тужно и жалобитно, да човјека срце од туге заболи, сад опет силно, бијесно и снажно као снага и сила босанских несретних краљева и банова.

Сјео сам на шупљикаву, овлажену седру, па слушам уједначено, бијесно шумење и гледам пјенушаво и као млијеко бијело скакање подивљале Пливе. Сунце је на смирају. Само још на тавним овршцима јелове шуме трепери блиједомодра свјетлост од уздркталих зрака са западног неба. Од отворено плаве боје тихано се прелијева планинско небо у изблијеђели, вечерњи сјај. Сунце се лагано спушта иза мрачастих брда око Јајца, а на другој страни све се више и више уздиже округли, црвени мјесец, пробијајући се кроз танку, бледуњаву, небеску модрину. У тренутку се облише дебели млазови страховитог водопада као крв црвеном свјетлошћу. Ја сав задрхтах и стресох се. У страхобном шумењу разлијегао се као јаук, лелек и шкргут зуба, а око мене је све заударало на студену влагу и на гњило, спарено, људско месо!



Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.


Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Бесан код: песма од почетка и од краја иста


Песма је начињена у форми палиндромних стихова, при чему се цела песма може једнако читати од почетка и од краја. У песми се не чува идентична форма стиха, тј. при обрнутом читању мора се тражити граница речи. Пример ове палиндромне форме јесте најпознатији палиндромни израз: "Ана воли милована" где је приликом читања уназад поремећена граница између речи : Анаволим илов ана.


Време, Годишња доба

Бесан код

Док на се беду намиче руина,
Дани зинули су - ширина,
Дани будни - чин дужина,
ДАни сиви, лете ли? - висина,
Дани жудни - чин дубина,
Дани ришу силу - низина,
Дани у речима нуде бесан код.


Далибор Дрекић, 2016.

Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Навијање фудбала

Били смо у кладионици да нешто зарадимо, а сада идемо на дерби да мало навијамо. Ако је спорт само игра, кладионице му дођу као забавни парк.


Београдски дерби

Наши су играчи скромни и лепо васпитани. За једнога нисмо ни приметили да је кажњен са шест утакмица неиграња. Многи су га се сетили тек пошто су га камере снимиле у крупном плану на трибинама. А и ко би памтио стотине лица и имена оних који су у скорије време прошли кроз први тим.

Клуб нам је на мукама у спајању младости и искуства, јер је младост обично премлада а искуство преискусно. Некад су најбоље играче слали само у западне лиге, а сада, због отварања нових тржишта сарађују и са земљама трећег света. Није чудо што се непрестано врте у круг када сваке сезоне крећу од нуле..

Обећали су да ће и данас оставити срце на терену, и већ средином другог полувремена, не само да су оставили срце, већ су и испустили душу. Ако су лопте округле а беже од мреже, мора да копачке имају какве ћошкове. А да су били мало храбрији, не би им се десило све чега су се плашили. Зато што на свакој утакмици попасу трава нам је добро одржавана. Учили су их да прихватају пораз, а они отворили прихватилиште.

Пошто нису видели забаву због које су дошли, навијачи су почели да се забављају ломљењем столица на трибинама.

Један делија са севера толико воли звезду да је сунчањем са тракама на телу добио црвено-беле нијансе. Невоље су наступиле када је крајем утакмице боја почела да се мења у црну..

Ипак смо ми спортска нација, па се и овога пута навијачки дух пренео на улице. А органи реда воле неред и једва су дочекали да и они дају свој допринос вечерашњем спектаклу. Најгоре су прошли навијачи који су показали муда, дајући тако полицији идеју за шта да их окачи. До сада нисам имао посла с полицијом, зато што избегавам криминалце, а и не дам да ме гази ко како стигне, мора да се зна неки ред.

Представници клуба су се опет вадили на прво коло, на бацање кучића и мачића у воду. Јесте да је прво коло, али обичај да се први мачићи у воду бацају могла је да смисли само нека џукела.

У управи више нема места за велике грешке - и оне мале би се тешко угурале. На који год проблем крену да ставе тачку, увек, по српски, испадну три. Када би схватили да слика говори више од хиљаду речи, давали би само писана саопштења. Како је фудбал менаџерски спорт, а менаџери су једини трговци људима које полиција не хапси, изјаве фигура из управе и не треба узимати за озбиљно.

Били смо на Маракани да гледамо дерби, а сада идемо кући да гледамо фудбал.

Далибор Дрекић, Београд, август 2010.
Зборник „Куће у ваздуху“, Алма, Београд, 2010.
Зборник „Вршачко перо 2010.“


Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Врба у магли

ВРБА У МАГЛИ

Далибор Дрекић, Београд, 2013.
Белег Београд: Најлепша остварења са конкурса за фантастични и научнофантастични хаику „Врба на калдрми“ 2013.

Украј у јаркУ
Амалгам у магламА
Увио ивУ

Украј у јаркУ

Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха). Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења. Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…

Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха. Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности.

По правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка. Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике.

Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се икићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, порећења и сл.

Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928)
Сродни чланци:

Агенси снега
Ароме мора
Врба у магли

Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - Тежак


Своју патетично-лирски интонирану цртицу "Тежак" Кочић је објавио у првом броју бањалучке Отаџбине, I/1907. и због ње одмах дошао у сукоб с властима. Лист је био заплијењен, а Кочић неколико мјесеци касније изведен пред суд и осуђен. "У том чланку, вели се поред осталог у пресуди Окружног суда у Бањој Луци за Кочића и В. Кондића, одговорног уредника, настојали су (они) раздраживати пучанство на презирање и мржњу против државне управе ових подручја и земаља". Суд је прогласио ту кривицу као "велики погибељчина" и осудио Кочића и његовог друга на затворску казну. (Види о томе: Петар Кочић, Документарна грађа, Сарајево, 1967, стр 203-212)

Казна коју је поднио није спријечила Кочића да текст "Тежака" касније инкорпорира у један свој саборски говор и прочита га у оквиру расправе о буџету 1910. године (Види о томе говор под насловом "Критика аустријске управе у Босни" у III књизи овог издања).

Srbski seljak

Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли, и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље давао. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу! Свијет је био асли пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо, тежаке и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршилији на селу и планини, ђе косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим…

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се као мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот… Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук.

Аге нам се и бези пропише, и прозлише, царевина удари тешке намете, а попови накривише наеро камилавке и ударише устрану… од народа. И вјера нам посрну.

Замрзну свијет сам на се. Све ти је то оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби ко да га никад није ни било…

Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати, и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметни људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити. Људи који су некада с пашама и везирима водили мудре и дубоке еглене, данас тим људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског витмилука и роспилука.

Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашег цара по правди већ по палиграпу. Кад би он судио по правди, не би толике стотине година владао над деветнаест милета и седам, осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори, и онако је, друкчије не мере бити.

Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира.

Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.


Сродни чланци:

Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.
Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Коцка, пиће и жене



Наш угледни писац романа, драма, приповедака и есеја не само да је био добар комедиограф у својим делима, већ је и у приватном животу (препричавали су блиски људи његовог доба) често умео да се нашали, не презајући од тога пред ким је и где је. Једном речју, у свом хумору је био слободан, аутентичан, својствен.

Бранислав Нушић - Аутобиографија

Kада је просио Даринку Ђорђевић, конзулову ћерку, Нушић јој је поставио услов. Жениће се, али да му дозволи да задржи макар један свој порок – коцку, пиће или жене. Па нек бира.

Мудра је тада била млада Даринка. Ако би изабрала коцку, отишла би кућа. Да изабере пиће, уз кућу оде и здравље. Најбоље је, мислила је она, да га пусти да јури жене.

Чим је потписала да је сагласна с тим, венчали су се у манастиру код Битоља.

Ипак, своју Аутобиографију Нушић је завршио речима да после женидбе човек и нема аутобиографије.

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома


Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Љубавни троугао


По томе како је гледала на ствар, знао сам да се спрема да узме ствар у своје руке. Ако се супротности привлаче, ја сам високо моралан човек.

Љубав

Али срећа је била курата, тачније, био је то срећко: „згодна женска, плус незгодан мушкарац, једнако - невоља“. Њен драги је био подземљак, малограђанин и велесељачина, импулсиван као мобилни на ромингу. Да гледам са његове тачке гледишта, ставио бих тачку на гледиште.

Љубавни троугао није ништа друго до три бића сатерана у угао, од којих једно мора да доживи нокаут. Покушао сам да се дозовем памети, али ме је издао глас. 

Пружио сам му прст, он зграбио руку, а затим и штап. А ко се штапа лати, попије батине - била је то кугла у вугла. 

Није ме бринуло што ми се лоше пише, пошто знам добро да бришем. Човек који не зна за пораз, напросто је обична незналица.

Зато што се све добро завршило, сада ми је зло и наопако. Најтежи тренуци доносе избор између две могућности: или ћеш да се сабереш, или ћеш да се одузмеш. А пошто је ракија наш бренди, нисам се дуго двоумио. 

Сео сам да напишем песму, а испала је прича. Срећом, не волим риму.

Далибор Дрекић, 2010.
Зборник „Куће у ваздуху“, Алма, Београд, 2010.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА