Избацивање на улицу јединог новобеоградског позоришта, Театра ДЕС

Нови Београд, највеће насеље на Балкану – или можда није – има само једно позориште – Театар ДЕС – није ли то срамота? Ових дана избацују их на улицу – није ли то тек срамота? А зашто? Зато што је простор у Београду постао превише скуп за нас и нашу децу, за културу и уметност.

Театар ДЕС

Где сте Новобеограђани?

Пре пола века овај театар основао је Универзитет.

Где сте академски грађани?

Кроз театар су прошли бројни наши глумци.

Где је подршка?

Саговорница ми је била Ана Радојчић, испред Театреа ДЕС, која је следећим речима описала проблем са којим се суочавају:

…И сад чекамо да нас избаце, а већ су нас избацивали пре нешто мало више од шест година – диван поклон за Нову годину!

Пита ме дете:

Да ли то значи да сада више нећемо моћи да правимо представе, а неће моћи ни да дође нико да нас гледа? Ни мама, ни тата? Ни бака ни дека?

Не, идите у другу школу глуме, има их доста, свуда их има…

Али… ми нећемо у школу, ми хоћемо у ПОЗОРИШТЕ…

Њима не сметају поцепане столице,

Не смета им ни што сваки пут када неко пусти воду на спратовима изнад не могу да чују своје реплике и стрепе док вода клокоће по цевима претећи новом поплавом.

Не смета им ни пацов што ординира и гребе по плафону, по цевима, глође, гризе, шкрипи.

Не смета им ни што су са својим родитељима и старијим другарима, студентима, чистили испуцале цеви, Никога није брига што су на мокрим подовима пробали да би завршили представу.

Никоме од њих није сметао ни смрад, ни воњ, ни запушен лавабо, ни када је радијатор цурео, ни када су се гипсане маске натопљене канализацијом срушиле на под као распала, прљава и смрдљива каша коју је требало лопатама скупљати, ни то што нико није хтео да им помогне, ни то што се нико није удостојио да поправи зид који отпада, ни то што у 21. веку немају светло машину, рефлекторе, исправан звучник, позоришне завесе уништене током прошлог пресељења, телевизор украден, калорифер отет, фундус уништен, нема везе, само док је маште, док је жеље и каквог-таквог кутка који се зове ПОЗОРИШТЕ.

– Али сад им смета, што не могу да остану, што не могу да играју, да расту, да се друже, да стварају…

Кога је за то брига?!

АКУД Шпанац?

Ма какви! Они кукају како грцају у дуговима, а путују са фолклором на интернационалне турнеје, спремају концерт у Коларцу, а нама, Театару ДЕС, иако смо као интегрални део, једна од четири секције не дају да играмо ни на импровизованој сцени од 30 места.

Мука је тај ДЕС, увек је био и увек је највише страдао и увек се сепаратисао кад год су се уистину они сепаратисали од нас, игнорисали, остављали на ветрометини, ниподаштавали, поништавали, газили и предлагали да вежбамо у 5 квадрата.

Шта је, шта вам фали?

Ми вас зовемо у срце Шпанца, у клубу да радите де не могу ни две нацртане овце да заблеје, а да се не сударе.

Да промените све термине јер су сви остали заузети.

Да вам бивши директор у пензији, који вас је и прошли пут завио у црно својим потезима, диригује и надгледа вас из своје пензионерске фотеље у директорској канцеларији од које само он има кључ, из које суверено и даље влада и смењује и поставља ВД директоре без конкурса и закона.

Хеј, па он је доживотни почасни члан.

Позориште не мора да буде присутно ни на састанку Управног одбора ни на Скупштини друштва (Што ћемо их који мој и звати кад без њих увек имамо кворум?), али Доживотни Почасни, мора!

Ех, бато, да смо барем имали оних пар хиљада евра које нам је тражио кад су нас избацивали из Фонтане после четрдесте и кусур година, где би нам крај био!

А доказа о вишедеценијском закупу и коришћењу простора за једну такву делатност ни од корова. Мишови појели архиву!

На све то – поскупљење.

Е, па браћо, много је! Разваљују нас и изнутра и споља! Остао је простор 20% од пуне цене, ал` и тако отиш`о скоро 100 %, а до нас пријатељи из разних странака, не морају уопште да се брину да ли ће и њих да избаце на улицу кад им власт поскупи закуп, јер сад су неки нови људи, закони, управе, па нове и цене.

Е, па добро, да се не расплињујем и ово је довољно да ме желудац заболи…

Али, опет понављам, кога за то брига?

Можда вас – хајд` да пробамо!

Што би рекао Видосав Стевановић: ЛАКУ НОЋ И ХВАЛА НА ПАЖЊИ!

Уколико вас је ова трагична прича јединог позоришта на Новом Београду заинтересовала, можете послушати наш разговор у целини. Оно што се од нас очекује је да помогнемо.

„Прво су дошли по комунисте. Нисам се бунио, јер нисам био комуниста.

Онда су дошли по синдикалце. Нисам се бунио, јер нисам био синдикалац.

Онда су дошли по Јевреје. Нисам се бунио, јер нисам био Јеврејин.

На крају су дошли по мене. Али, више није било никога да се побуни“.

Томас Нимелер, немачки пастор (1892-1984)

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома