Палиндроми Жарка Лаушевића

Жарка Лаушевића сви знају као изврсног глумца, неки га знају и као писца, али је мало коме познато да је Жарко био „пасионирани сакупљач палиндрома“. Следи детаљ из његове друге књиге, дневничког романа насталог у затворским данима.

Жарко Лаушевић - Друга књига

„Драга Силва,

Homo de nature bonus, преписао је од једног Грка Жан Жак Русо, а ви опростите на још једном цитату. („Човек је по рођењу добар”, после га култура исквари.)

Нисам ја баш толико начитан, само несрећан. И то је нека лектира, додуше.

Ако је тачно да је нос наш најнесенилнији орган, зашто онда не исцедити из њега бар митесер дневно. (Мој друг Пуцо каже да мушкарци имају и један други орган који је сушта супротност носу:

– Толико је забораван да се сваки пут изненади и укочи ка’ да је никад у живот’ видио није!)

А, волим их много. Мислим на Хакслија и Вергилија, а и Хомера ме срамота прескочити. Волим и оног српског „очивада”, мада, видим, није више у моди.

Не разумијете? „Ја, син мутног ловца и видра и овца...” Давичо, драга Силва!

„Ана воли Милована”. Да ли знате да сам у основној школи био пасионирани сакупљач палиндрома, реченица које се исто читају и наопачке?

Омиљена ми је била, француско-босанска: „Алеш и Муја, шишају Мишела!” (мада је ту Муја са Дорћола, признајем), а волео сам и оне са Савом: „Саво, иди види овас!”

Та је мало, како да кажем, императивна, али друга је упозоратељна, озбиљна: „Саво, не сеј у јесен овас!” (Мада, упознавши једног мог Сава, тај не би слушао те пољопривредне савете.)

Иду љета, пате људи... а мене ни догодине нема...

очиваД је нешто друго, ипак. Партизан, предратни комуниста. Што би рекао Слободан Алигрудић – „одличан комуниста, одличан! Ка’ чо’ек – никакав”.

Не знам, мислим да је Давичо био величанствен песник. Брз. Јеша.

Рецитоваћу вам једном његову „Хану”. Или „Србију”, ако вам не буде преинтимно? Знате оне силне српске шљиве? Није важно. Ја знам...

Велики глумац

Жарко Лаушевић је одиграо на десетине значајних улога у позоришту, на филму и телевизији. 

Добитник је великог броја награда, попут Златне арене у Пули, Стеријине награде, „Цара Константина”, „Ћеле куле”, награде „Зоран Радмиловић”... 

Дана 31. јула 1993. године постаје главни актер једне трагедије... 

У јесен 2011. изашла је из штампе његова прва књига „Година прође, дан никад”. 

После више година, посетио је Србију и Црну Гору у мају 2014. године. 

О његовом животу направљен је филм „Лауш“ по идеји, сценарију и у режији Бранке Бешевић Гајић.

Далибор Дрекић

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома