Сјајан критичар лажних родољуба: Радоје Домановић

„Сви ћемо, сви за њим док нас траје. Вођа је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати: Само ћути и мисли! Мудар човек! Гле, какво је њему чело! И намрштен једнако. Озбиљан!“

Мајмуни; фото: pixabay/Гералт

О стању свести код народа, о системским и режимским вредностима, који се врло лако могу пренети и на слику данашњице, с великим жаром говорио је Радоје Домановић.

Рођен у сеоској породици поред Крагујевца 16. фебруара 1873. године, Домановић основну школу завршава у селу Јарушицама, гимназију у Крагујевцу, а на студије одлази у Београд где завршава Филозофски факултет. 

Кроз перо којим је писао, сваки читалац могао је осетити огорченост и мржњу упућену свим видовима тираније и апсолутизма.

У сатиричној приповеци „Данга“, највећа грађанска врлина јесте ропска понизност пред представницима власти. Грађани се поносе што их јашу кметови и пандури. 

Власт одређује да се сваком удари жиг на чело како би се разликовали од странаца, чиме Домановић маестрално представља чин жигосања као велику свечаност.

„Е, пандура, знаш, има разних и разликују се по рангу. Има виших и нижих. Дакле, ми смо ти овде мирни и ваљани људи, али из околине долазе овамо свакојаки пробисвети те нас кваре и уче злу. 

Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће сваком ударити жиг на чело.“ („Данга“, Радоје Домановић)

С друге стране, приповетком „Вођа“, Домановић је маестрално показао менталитет људи, слепо заљубљених у своје идеале. У овој сатири, узбудљивој причи о колективној опседнутости вођом, читаоци и дан данас могу да се поистовете.

Домановић припада хумористичко-сатиричној традицији српског реализма.

Кроз редове ове књиге, сусрећемо се са готово истом ситуацијом која је и данас заступљена. Актери дела имају вођу. Прате га и слепо му верују. Ако вођа одлучи кроз ограду или трње – туда се иде! Јер, ко зна боље од вође?

Међутим, да није све као што изгледа, Домановић нам „отвара очи“ сценом када, негде пред крај пута, од 200, уз Вођу остаје њих неколико.

„Kуда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.

– Не могу да погледам!…

– Зашто?!

– Слеп сам!“

(„Вођа, Радоје Домановић)

Вођа је слеп. Не види. Онај у кога су се сви уздали, коме су сви веровали и поверили животе, рођен је слеп.

Сви треба да се захвалимо Домановићу. Иако је умро у беди, несхваћен и одбачен, био је сјајан критичар лажног родољубља, лажног морала и потрошених и излизаних лажи. Са којима се, на жалост, још увек јако често срећемо.

„Kуда ћемо сад? – процеди један гробним гласом. Не знамо!“

Звучи ли вам ово познато?

Извор: Блиц

Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 - Београд, 17. август 1908) био је српски књижевник. Најпознатији је као сатирични приповедач.

Радоје Домановић је бескомпромисан и храбар. Његова мисао бритка и провокативна. Он је први прави сатиричар међу српским реалистима. Сатира је главно обележје његовог талента. Он је творац српске сатиричне приповетке.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома