Епиграм

Епиграм је грчки термин (epigramma), са значењем „натпис“. На посудама и надгробним споменицима сачувани су и примерци из VIII века пре нове ере. 

 

Наливперо; фото: Видерминд

Увек су били у стиху, најпре у хексаметрима, потом у елегијским дистисима, понекад и у јамбима. 

Занимљиво је тумачење, које прихвата и Шкреб, да је једини разлог стиховања епиграма био што се тада у Грчкој није знало за поетску прозу, те је стих био носилац, знак препознавања изражајности, патоса, пијетета... 

А у знак посебног пијетета потоње европске културе према старогрчкој, епиграм је задржао стиховни облик све до данас. 

За нашу тему је епиграм занимљив од IV века пре нове ере, откад је постао (и) литерарна форма, изван стриктно наменског записа, односећи се не само на фиктивне особе и ситуације, већ и на животиње и митска бића.

Епиграм је имао и своје друго извориште. У III столећу пре наше ере и кратке елегије - лирске песме љубавне инспирације - добиле су назив епиграм. 

Пресађен на римско тле, епиграм је средином првог столећа старе ере напустио љубавну тематику и потпуно се посветио актуелном реторичком попришту, у радијусу од реторичких вежби до тренутно најжешћих горућих тема. 

У наредном столећу (I века н. е.), најпре у Грчкој, епиграм се преобразио у кратку сатиричну песму. У овом облику је остао актуелан све до романтизма, када је као тривијална књижевност истиснут „озбиљне“. 

Иронија је тога жанра да је, настао у име патоса и потребе за већом изражајношћу, потиснут управо као мањкав на том пољу, као превише профан, у име једног вишег, племенитијег патоса. 

У складу са хуморном нотом као једном од доминанти епиграма (и афоризма, разуме се), дозволићемо себи слободу игре речи: нови патос патосирао је стари...

Може ли се повући јасна разлика између епиграма и афоризма? 

Најчешће и најлакше разликовање - епиграм је у стиху, афоризам у прози - тачно је са становишта историје ових двеју кратких форми, али није довољно. 

Ништа осим конвенције не смета афоризму да буде у стиху, и обратно - да епиграм у свом изворном значењу натписа буде у прози. 

Но, пошто и сама историја жанрова одређује и обавезује, ово разликовање је легитимно, али ни изблиза не исцрпљује дубину и суштину разлике међу овим кратким формама. 

Можда је најближе истини ту разлику свести на следеће: ма колику значењску ширину епиграм досезао, он увек остаје везан за свој конкретан повод, за предмет свога описа/коментара; увек има адресу. 

Он је у сфери релације појединачно/посебно/типско - опште, при чему опште никад не добија превагу. Увек је имприматур епиграма његов адресат. Другим речима, он остаје у сфери историчности, од историје појединачног случаја до најопштије. 

Афоризам је сажета естетизација философије, епиграм - сажета естетизација историје. Афоризам је, згуснута до молекуларног нивоа, синтеза уметности и философије, епиграм - синтеза уметности и историје. 

Разуме се, ове формулације се дају из вредносне перспективе, на основу чистих и врхунских остварења. У текућем стваралаштву, међутим, стање је, разумљиво, далеко од тога - нити већина епиграма има историјски нити већина афоризама философски домет. Већина је приземнија игра духа, као што је и сам живот више у знаку сивила свакодневице него у знаку духовних и душевних узлета. 

Такође се само по себи разуме да има много и граничних остварења - има епиграма који су, ако апстрахујемо стиховност, афоризми; и обратно. Као што су и поједине пословице то само зато што им је аутор анониман, док су по својој артикулацији заправо афоризми. 

Поменимо, на крају овог разграничења епиграма и афоризма, и, грубо узев, литерарну смрт епиграма. Након романтичарског изгона епиграма из озбиљне књижевности, у XIX веку епиграм се рачвао у два смера - ка сатиричном афоризму и ка вицу. 

Ипак, не спадајући више у „белетристику“, епиграм је жив и данас, када испољава високу блискост са најактуелнијим и најпродуктивнијим сатиричним афоризмом.

Витомир Теофиловић

Извор: Афоризми

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома