Претражите

Мирослав Антић - Вук


Мирослав Антић - Вук
Вук

I
Као да ће крај аvгуста. Небо се круни и одрања жуте мирисе мрака.
Затрпава ме звездама.
Умотавам се у лишће. Тако смо ближи ветру. Осећам га у кичми и у дубинама очију.
То је мој скровити начин вајања овог света.
Добро је у горском крају што, и кад нема пљускова, лето мирише на плодност, на хлеб и материнство. Нешто свеже и хранљиво усељава се у мозак и помаже ми да мислим.
Кроз небрушено стакло напрсле месечине лепо могу да чујем зелене дозиве трава, који до мене допиру из сањиве даљине, а ипак ту су, блиски, као да расту под ухом.
То не отичу доба. То мисли постају бистрије.

II
Дишу уз мене звуци друкчије живи, а стварни. И у свему сам присутан. То природа покушава шапатом да ми објасни на свом немуштом језику како се бива себи, сам собом, јасан и довољан у световима без ивица који се зову: самоћа.
Гром у тишини неба јасна је порука космоса. У олуји је део грмљавине, тек мрмљање. У самоћи смо људи. У човечанству смо метеж.
Моја је мисао горе, у самом подножју неба. Три дана и три ноћи оданде допире урлик. То не прскају планине, не распадају се облаци и не буде се вулкани. То плаче највећи вук који је икада виђен у овим крајевима.
Рекли су ми пастири, гоничи каравана и хајкачи са језера да је то чудан вук, друкчији од свих вукова. Никада не напада стада. Тамани само псе. Ваљда је то његов начин вајања овог света.

III
И рекли су ми, бежећи, да је сад сулуд и опасан: неспретно су га ранили, пуцали су из потаје, а нису га дотукли.
У овој забити свемира, којој погрешно дајемо светлеће име: земља – звезда живота и разума, вечито се убијају. Хране се месом биља. Хране се месом животиња. Па што не вриште док жваћу? Зар мисле да је бол нешто што само њима припада?
Самртни урлик вука непрекидно се пали и гаси у тами августа. Опомена или путоказ? Светионик у пустоши? Или вапај за помоћ?
Не, моје доба, изгледа, још није спремно за звезде.

IV
Овде се сматра чашћу и витешком врлином кад понизиш до самрти све што те надвисује спретношћу, снагом, лукавством и умом. А како ти се тек диве, како ти завиде смртници кад им принесеш доказе да си убио Бога.
Уши сам залепио лишћем.
Јесам ли довољно слободан да себе могу сматрати поштеним, ваљаним и смиреним? Наслањам главу на камен и тонем у његово наручје. Дрвеће крошњама њушки брсти залутала јата. Душа вечерње росе постаје моја душа. Тело вечерњег умора постаје моје тело.
Не, ово доба још није спремно чак ни за земљу.

V
Боли ме под љуском лобање док слушам како вук урла, осакаћен и жедан, горе на висоравни, и коље чопоре паса који га злурадо прате као погребна свита.
Низ кањон протиче река.
Знао сам: кад искрвари, обневиди од слабости и згади се на све, он мора овамо сићи, бар да се пре смрти окупа. Хтео сам да га видим.
Препознао сам нешто у том његовом распуклом и усијаном ропцу. Био је чудесно налик на мој плач у детињству. Ти памтиш, тршава главо, намирисана ветром и смолом планинског мрака, да смо се и ми некада исто овако мучили да размрсканог себе сакупимо на гомилу.
Потпуно исти јецај, само сад шупље изобличен и умножен кроз одјеке.

VI
Не, нисам га се бојао. Знао сам да се мучи. Налетео је на заседу, а нешто није довршио, нешто важно и велико, схватљиво само њему.
И остао је загрцнут, са врелим парчетом жеље, прегриженим и пресним, заглављеним у грлу. Тако не умиру они који су задовољни собом у овом свету и овим светом у себи.
Пресвлачио је живот да га не вуче на леђима, изгужван и у ритама.
Постоји умесност надмоћи. То је исприка природе. Постоји култура глади. На глад је бивао приморан. Постоји вештина опреза. Можда је тај вук сањар? Постоји култура вењења. Још је имао времена. Постоји култура пораза. Ни то није искусио. Постоји уметност смрти, али ко би се спремао, кад се смрт догађа другима.

VII
Зашто сам се усудио да покушам да схватим неког рањеног вука који се мучи да не умре?
Изувијаш ли метал, он памти и вратиће се у првобитни облик макар кроз хиљаду година. Ако је прави метал.
Одрежи главу дрвету. Оно памти и листаће и даље у правцу светлости истрајношћу и заносом своје зелене намере. Ако је право дрво.
Ма какво насиље вршио над водом која се обнавља, било да затомиш извор или зајазиш поток, било да задавиш реку насипима и бранама, токови памте правац и издубиће корито тамо где су и почели. Ако су права вода.
И вук је нешто памтио у својој здробљеној глави.

VIII
У себи сам понављао:
„Та покипела ватра што му је начела лобању и опрала мисао и окрунила свест, само је начас побркала редослед слика и збивања. Али све ће се вратити, мирно, на своје место.“
То сам ја тешио себе, а не њега у планини. Веровао сам, заиста, искрено и безазлено, да вук не може умрети. Као што не може умрети стење, ваздух и вода. Као што не може умрети гримизни точак промене, који нема почетка и не знаш где се завршава.
Како му изгледа дан? На шта му личе ноћи? Јер страшно је и грешно је кад те неуко одстреле у нечем где си праведан, па ти се замрсе жиле у чичак, трње и корење, а ти си прави вук. И још више од вука.
Ко је тај што је пуцао? Чиме је вукао ороз: мржњом, страшћу или завишћу?

IX
Да нема таквих у планини, и камен би се смекшао. Да нема таквих у планини, и извори би оглувели. Да нема таквих у планини, и ноћи би се успавале. Да нема таквих у планини, ни дан се не би освестио.
Велики владару звериња, величанствена наказо, осакаћена лепото и преломљена виткости, чекам вас у кањону и пратим одјек те рике што више никада неће зарасти у овом ваздуху.
Остаће рањива обзорја. Остаће заувек живе дубоке напрслине у наборима неба. Остаће горчина што кљује не само из вашег меса, него сад и из мога. И ја ричем са вама. И крзам се. И круним.
Знам, сићи ћете овамо. Ми се морамо срести.

X
Нека беже пастири, гоничи каравана и збуњени хајкачи. И ја сам вучјег соја. Ако вас сад изневерим, зар то не би изгледало да зазирем од себе и своје исконске природе?
Откако постоји свет, кажњавају нас и тамане што нисмо као остали. Ругају нам се, смеју, прогањају нас и жигошу.
Вуче, они се боје, јер нису нам дорасли ни слободом ни болом. Наш сан је: немогуће, а непознато – наш завичај.
Опасност и радост су близанци. Сав сам свечано најежен и раздрагано крилат, као кад заклопим очи и замишљам да лебдим. Стварно вас дубоко поштујем. Ево ме у клисури. Чекам вас.

XI
Познао ме је одмах. Вукови се препознају.
Од рођења се мучимо са истим претесним светом, па су нам невидљива крила једнако искрзана и свима нам се ломе на једном истом месту: ту где почиње загрљај.
И неки невидљив осмех вечито нам се гужва на оним најмекшим местима где започиње чуђење.
Био је опкољен псима. Ниједан није смео да му скочи у лице. Ниједан није смео да му скочи за врат. Пратили су га режећи. И кадгод подигне њушку, усрче небо и рикне, кевтали су уз њега, замишљајући тако да су и сами вукови.
Нисмо се поздравили. Ни један другом поклонили. Наставили смо разговор без једне једине речи, као да смо се сретали у зарђалој прошлости на овом истом месту где смо сад први пут.

XII
Вук је махао главом као да нешто отреса.
Хтео је да каже: „Срећа је у самртном часу срести у овом беспућу некога ко је у себи сачувао пра-говор. Ја у сну редовно говорим све те прадавне језике, ко зна кад изумрле. Мислим да ме разуме једино можда још ваздух, јер је у себи сачувао младост и светлуцање памћења. Земља се скаменила. Огрезла је у гипс. У кречњак, крв и салитру.”
И хтео је да каже: “У понеком још потоку препознам своју поруку. То ме преводи вода. Или се понекад огледам у зеницама птица. Хвала што сте разумели мој необични говор, видели мојим видом и чули мојим слухом.
И хвала што сте схватили светињу мога греха: мој презир према ништавном“.

XIII
Још увек на себи осећам тај поглед вучји, упоран, опор, тежак и истинит. Као да ми пренео у боре свој намучен лик.
Хтео је да ми каже: “Нећу издржати дан. Молим вас убијте ме. Не остављајте ме псима да ме развуку и поједу”.
Хтео сам да му кажем: „Пси су разроке памети, сујеверни и приглупи. Не мрзе они вас, него је велика туга што мисле да, ако одгризу и комад вашег меса, могу постати вукови. Мој вуче, пси су секта.
Већ то, кад уздишу ваздух који ви удишете, чини их узвишенима. Већ то, што иду правцем којима се ви батргате, чини им част и славу. Пси нису чак ни чопор. Они су менажерија“.

XIV
И хтео сам да кажем: „Видите како би желели да вам полочу мозак и исисају срце, да досегну ваш ум, вашу снагу и гордост. Замислите ту несрећу кад неко не уме да буде оно што заиста јесте, и да у томе што јесте буде и свечан и усправан, него вам стално завиди што не зна да буде: ви“.
Хтео је, ваљда, да каже: “Не лају они на мене, него се упорно труде да широм отворе вилице и отпевају химну за коју немају слуха“.
И хтео је да каже: „Молим вас, убијте ме, само ме не дајте њима. Положите ме у воду, нека ме брзаци разбију о стене у кањону и нек се у море улијем лишен срамоте и чист“.

XV
Хтео сам да му кажем: „Не могу ја вас убити. Нисам ни ловац ни праведник. Ја сам нешто са стране, нешто чиме се стакло умотава да не прсне. И најзад, ја сам једини који у планини верује да сте ви, вуче, бесмртни. Пустите ме да верујем и одем одавде жмурећи. Умрите мимо мене“.
Хтео сам да му кажем, а ништа нисам рекао. Хтео је да ми каже да ме је сасвим разумео.
И кад сам помислио да ће живети зато што је бог неуништив, он је тако одједном, тако страсно одједном, скочио усред вира.
Стајао сам избезумљен. Умро је највећи вук који је икада живео на овом најмањем свету. Како је, онако огроман, стао у тесну смрт?

XVI
Спустио сам се, задихан, на камен у плићаку.
Био сам ужасно сам, не само својом самоћом, већ и самоћом вука, коју сам на себе примио као жиг завештања. Као част и проклетство. Као терет и славу. И ропство, и слободу.
Стварно и даље верујем да оно, што је вучје, не може у нама умрети. Јер вук се на вука наставља.
Није ми пренео поруку, али ја сам је примио.
Познаје се на мени. Видим у псећим очима. Видим како ме виде. Већ улазе у мене. Већ лутају по мени, кидају беле комаде мојих бескрајних простора, уједају се и кољу за сваки залогај душе. Гладни су вучјег у мени. Мучи их да схвате шта носим, чиме мислим и волим, сањам, чекам и налазим.

XVII
Ко год срља у мене, добро мора да упамти: једно је бити отворен, а друго бити проходан.
Прате ме као и вука. Опкољавају свитање и зову друге псе. Мисле да чувам тајну како се бива над другима виши снагом и умом.
Лако је мени са псима.
Али наследник вука и сам је дивљач ван закона. Дижу на мене потере и чекају ме у заседи исти они пастири, гоничи каравана и хајкачи са језера који пуцају неспретно и убијају допола. Сад сам ја на нишану.
Неко ће овде остати. Или ја, или пси. Или ја, или ловци. Свратићу да видим ко ће. Свратићу, сем ако, можда, намерно не заборавим, да сам икада овуда пролазио и сањао.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Прикажи коментаре: или