Писањем се стичу и слава и хонорари, - прича Бранко Ћопић, - али уверио сам се да је и то пролазно.
Налазио сам се у Сплиту када сам предложен за редовног члана Српске академије наука.
Одмах сам сео у авион и пошао за Београд да сазнам резултате гласања.
Одједном, авион се у ваздуху запалио. Уплашен, погледао сам доле да одмерим висину и тада приметим једног сељака како спокојно јаше магарца.
Није чуо кад сам му викнуо:
„Дај ти мени то магаре, а ја ћу теби чланство у Академији...“
Бранко
Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 — Београд, 26. март 1984) је
био српски књижевник. Писао је поезију,
приповетке и романе, а прославио се својим причама за децу и младе, често
смештеним у време Другог светског рата у револуционарној Југославији, писаним
са карактеристичним Ћопићевим хумором у виду подсмеха, сатире и ироније.
Почетком 1950-их писао је и сатиричне приче, критикујући друштвене и политичке аномалије и личности из тадашњег политичког живота земље, због чега је сматран дисидентом и „јеретиком“, и морао је да се правда партијској хијерархији.
Био је члан Српске академије наука и уметности и
Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. За књижевни рад добио је,
међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972). Носилац је
Партизанске споменице 1941. и других високих одликовања.
Нема коментара:
Постави коментар