Приказивање постова са ознаком Поезија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Поезија. Прикажи све постове

Ако уђем у међу ока - песма и са лева и са десна иста


Песма су начињена у форми палиндромних стихова, при чему се сваки стих појединачно, као и цела песма, могу једнако читати слева и здесна. У песми је сачувана идентична форма стиха, тј. за разлику од израза типа "Ана воли милована" (где се при обрнутом читању мора тражити граница речи: Анаволим илов ана) сваки стих овде потпуно је симетричан са које год стране да се чита.

Око, Суза, Плач

АКО УЂЕМ  У  МЕЂУ ОКА

АКО УЂЕМ  У  МЕЂУ ОКА
И АКО ГОРДОМ  С  МОДРОГ ОКА И
НАВРУ КАПИ  И  ИПАК УРВАН
САВ УЂЕМ  МЕЂУ ВАС
ДАЈ ИДЕЈУ  А  УЈЕДИ ЈАД
УВИТОМ  МОМ  МОТИВУ
УГУРАЈ  У  ЈАРУГУ
УЗУС И ЛАЖ    ЖАЛ И СУЗУ
АКО МОРАШ  ИДИ  ШАРОМ ОКА
КАПАК  У  КАПАК
И СИВ  ИЖЕЖИ  ВИС И
НАД ИСЕВАН  НАВЕСИ ДАН
САН ОД КИША  И  АШИК ДО НАС
ТРЕСНИ НАЖУТ  ТУЖАН ИНСЕРТ
ОД НАЖУТОТУЖАН ДО

Далибор Дрекић, 2004. 

Песма је објављена у зборницима "Вршалко перо", У.Љ.К.Л.УД. Леонардо, Вршац 2010. и "Поети на дар",Удружење писаца "Поета", Београд, 2011., а приказивана на страници "Нове поетике" 2011. и у оквиру манифестације "100 Thousand Poets for Change" у Новом Саду током октобра 2011. Преведена је на руски и француски језик.

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!


Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Дечак из воде...


Рођен је у Загребу, на Малу Госпојину, 21. септембра 1958. године, од оца Спасе Младеновића, Крушевљанина, официра ЈНА, и мајке Данице, рођене Пухарић, родом из Макарске. Детињство је провео у Загребу, а када је имао седам година, као и већина „војне“ деце тада због честих прекоманди, породица се сели у Сарајево, јер отац добија службу у главном граду БиХ.


У Сарајеву завршава прва четири разреда основне школе, и први пут се среће са инструментом који је обележио његов живот-гитаром. Првим акордима га је подучио Милан Нецић, познатији као Гари Гаринча, једна од сарајевских легенди. Пред полазак у пети разред, породица се, „по потреби службе“, сели у Београд, где ће Милан наставити школовање и стварати до краја живота.

Ипак, без обзира на једну његову изјаву, како му је Сарајево остало у мрачном сећању, увек ће му се радо враћати, у песмама и наступима. (Чувен је његов предпоследњи концерт у Сарајеву, одржан у Дому младих у Скендерији, којем сам и сâм присуствао. Снимци са овог концерта се често користе као аудио-визуелна потка за разноразне прилоге и емисије о ЕКВ-у, што и не чуди, јер, био сам на неколико концерата ЕКВ-а, у Београду, Новом Саду, Сомбору, и самом Сарајеву, али енергија коју је Милан „предао“ публици на том последњем сарајевском концерту, била је невиђена…)

Са другом из XI београдске, Гагијем Михаиловићем, крајем седамдесетих, оснива свој први бенд-„Лимуново дрво“. Са бендом наступа по градским гитаријадама, али и одржава концерте у ДОБ-у и СКЦ-у. Познате песме из тог периода су: Седми круг, Око моје главе, Лимуново дрво,… Овим песмама, група се „смешта“ у тзв. нови талас, раме уз раме са, рецимо Панкртима, којима су тада свирали као предгрупа. Но, не као „Лимуново дрво„, него сада као „Шарло Акробата„. Овај бенд су основали Гаги и Милан, а прикључили су им се Душан Којић-Која, као басиста и Иван Вдовић ВД за бубњевима. Група је са неколико својих песама (Нико као ја, Она се буди, Око моје главе, Мали човек), „изашла“ на чувеној компилацији „Пакет аранжман„, раме уз раме са Идолима и Електричним оргазмом.



Овај албум је и крајеугаони камен југословенског новог таласа, једне нове естетике, која је преплавила читаву СФРЈ, „од Вардара, па до Триглава“. Некако се у свему томе, и поред бројних бендова насталих на том фону, истицао Шарло, и то у целокупном издању, дакле и музика и текстови, а нарочито спотови, који су били авангарда, за дотадашње схватање популарне музике међу „напредном омладином“, у земљи, у којој је тек сахрањен „највећи син народа и народности“…

Следеће, 1981. године, Милан и „Шарло акробата“ објављују албум „Бистрији или тупљи човек бива кад…„, који је такође забележио врстан успех међу поклоницима рок музике. Крајем те године, долази до сукоба између Које и Милана, и група се распада. Али Милан, готово одмах, оснива нови бенд-Катарина II. И то поново са Гагијем. Распад Шарла је „допринео“ и формирању још једног култног београдског бенда-Дисциплине кичме, коју је основао Која. 1984. године излази и албум Катарине II, са истим насловом. Овај албум је готово у потпуности био дело Милана Младеновића. Састав бенда су, поред Гагија и Милана, чинили ВД, Бојан Печар, и легендарна клавијатуристкиња-Маргита Стефановић. Са тог албума, чувене су песме, Аут, Јесен, Радостан дан… Након свађе са Гагијем, и његовог одласка у затвор, Милан Младеновић мења име групе у Екатерина Велика-ЕКВ. Под тим именом, група се одржала до Миланове преране смрти. Милан и Маргита су све време чинили срж групе, док су се остали смењивали. Тако је кроз групу „прошло“ неколико басиста и бубњара – Ивана Фецеа Фирчија, Срђана Жику Тодоровића, Марка Миливојевића,…

ЕКВ издаје укупно седам албума, од којих су неки постали култни. То су: „Екатерина Велика“, „С` ветром уз лице“, „19LIVE86-Уживо из Кулушића“, „Љубав“, „Само пар година за нас“, „Дум-дум“ и „Неко нас посматра“. Већину песама, на свим поменутим албумима је урадио Милан Младеновић. Поред сталних чланова бенда, на овим албумима су гостовала многа позната имена из света музике. Тако да су са ЕКВ-ом свирали (и певали), и: Масимо Савић, Тања Јовићевић, Теодор Јани, Митар Суботић, Ђуле Ван Гог, Мишко Плави и још многи други. Поред рада у групи, Милан и Маргита су се истицали и још неколиким мултимедијалним пројектима. Писали су и свирали и за друге групе (Партибрејкерс, Бан Гог, Бабе, Елвис Куртовић, Новембар,…), радили за позориште (Класни непријатељ, Три сестре, С` оне стране дуге,...), и филм (Тајванска канаста, Црна Марија).



Поезија Милана Младеновића, често, како неко рече, петомислена, дубоко је прожимала слушаоца. На моменте депресивна, као да је најављивала, од самог свог почетка, па до краја, од „Аут“-а, па до „Анестезија“-е, ужасе онога што ће нам се десити…

Почетком југословенских ратова, 1992. године, са члановима група Партибрејкерс и Електрични оргазам формира пројекат „Римтутитуки„, чија је музичка активност концентрисана на антиратну пропаганду. Њихов најпознатији сингл „Слушај ‘вамо!„, с кључним рефреном „Мир, брате, мир”, издаје Б92, а промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда. ЕКВ, Партибрејкерс и Електрични оргазам септембра 1993. године свирају у Прагу и Берлину са загребачким саставом Вјештице у оквиру акције „Ко то тамо пјева“. Када је требало да гостују Римтутитукијем у Бањалуци током рата, Милан је из протеста отказао наступ зато што је екплозивом срушена најстарија и најпознатија бањалучка џамија Ферхадија из 1579. године.

У лето 1994. године Младеновић путује у Бразил, где са дугогодишњим пријатељем Митром Суботићем – Субом (алијас Rex Ilusivii) и неколико бразилских музичара снима албум „Angel’s Breath“ („Дах анђела“). По Милановим речима, „то је нека врста психоделичног самба-рока с балканским утицајем”.



У августу 1994. године, након наступа Екатарине Велике на фестивалу у Будви, Младеновић бива пребачен у болницу, где му констатују рак панкреаса. Упокојио се у Господу 5. новембра 1994. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.Био је један и непоновљив. Веровао је у љубав, у људе, у „земљу за нас“… Није подилазио ником, није био део естаблишмента, није био члан Удружења књижевника, није… Био је трагични праведник, у борби за истину, која је пред крај његовог живота била тако далека. Био је један и непоновљив, словенски романтик и балкански трагик. Био је наш,… дечак из воде…

Нека му Бог души опрости!


Милан Ракић


Извор: Патриот

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Бесан код: песма од почетка и од краја иста


Песма је начињена у форми палиндромних стихова, при чему се цела песма може једнако читати од почетка и од краја. У песми се не чува идентична форма стиха, тј. при обрнутом читању мора се тражити граница речи. Пример ове палиндромне форме јесте најпознатији палиндромни израз: "Ана воли милована" где је приликом читања уназад поремећена граница између речи : Анаволим илов ана.


Време, Годишња доба

Бесан код

Док на се беду намиче руина,
Дани зинули су - ширина,
Дани будни - чин дужина,
ДАни сиви, лете ли? - висина,
Дани жудни - чин дубина,
Дани ришу силу - низина,
Дани у речима нуде бесан код.


Далибор Дрекић, 2016.

Добро дошли на фејсбук страницу Свет палиндрома!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Жеља


Силуете

Већ месецима је молим да ми легне,
Намештам се свакако, не би ли ми села,
Гледам је како леже и седа другима,
а мене заобилази као да не постојим.
Месецима већ само на њу мислим,
не излазим из собе и чекам да ми дође
Знам да неће бити моја сваког дана,
али једном месечно мораће да легне
моја плата.

Далибор Дрекић
Београд, новембар 2012.


Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - Кмети


Ову своју пјесму у прози Кочић је објавио у новопокренутом листу Ошаџбина у Сарајеву, 1/1911, а затим је прештампана и у календару Вардар за 1912. годину.

serbie-carte-photo-beau-cliche-attelage-labour
Српски сељак на њиви
Узаман су надања, јалова су и празна очекивања наша, видимо ми. Вијекови пролазе, цареви се на Босни мијењају, а ми, проклетници и мученици, једнако робујемо и кметујемо. Чврсти у вјери и драгим обичајима својијех пређа, везани љубављу и гробовима отаца за родну земљу, ми, гладни и сувотни, преврћући изнемогло тешке бразде, работујемо за сите и богате. Тежак је, претежак живот наш! Душа је наша изубијана и изуједана, руке клонуле од вјековног давања и снага малаксала под теретом дугог кметовања и робовања. Под бременом љутијех недаћа ми посрћемо као у бунилу кроз овај пусти и грки живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Стани, путниче и намјерниче, и погледај пусте равни и брежуљке, погледај њиве ове плодне и житородне: годинама и годинама, вијековима и вијековима натапаху их пређи наши крвљу и знојем. И ми их натапамо и у зноју лица свога вадимо из земљине утробе плод и род да га послије, без милости и по закону, разграби и ала и врана. Сатрвени радом, сломљени тешком жалошћу за разграбљеном муком својом, понижени до скота, ми, поруга и срамота земље своје, падамо у црну чамотињу и немоћ. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

И оне горске звијери имају гдје мирно склонити главу, а ми, убоги, немамо сигурна станишта и стојбине. Итри ловци с пушкама у руци прогоне горске звијери, а нас људи с царскијем законом у руци гоне с кућишта предака нашијех. Ми смо ти, што но веле, незаробљено робље једно: код куће а без куће, код земље а без земље, код постојбине а без постојбине. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Прислушај, путниче и намјерниче из далеке земље, туговања наша, и објави и огласи на све стране свијета, нека знаде све седам царевина црну муку нашу и црни живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!


Сродни чланци:

Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.


Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Изрод и ухода

Трилогија „Сатира о сатирању написана је у септембру две хиљаде и осме године, али се односи на целокупну српску политичку и друштвену сцену од почетка деведесетих година до данас. Она говори о великој катастрофи до које нас је довела контролисана негативна селекција, пре свега у политици и економији, али и у свим другим сферама друштва. Њене три песме: "Нови лопови и стара фукара ", "Шибицари града и чувари стада" и "Изрод и ухода" чине једну заокружену целину у којој се огледа део трагедије нашег времена.

Изрод и ухода

3. Изрод и ухода

Гурају се изрод и ухода,
страшна стиска око платног списка
од тајкуна и страних шпијуна.
Колико се боје да истакну своје,
толико све луђе калеме туђе,
киње очиње, од њих свет почиње:
„Ћирилицу у ланце!“ - да умиле странце 
- јер им је мрско све што је српско,
а Богом је дано све што је страно.
„Да је бику да улепша слику,
да је туђег рога место свога;
да је крави перику да стави,
да се крава изметне у лава.“

А све би средили да нису наследили,
и да су у другој земљи победили,
било би по вољи, да је народ бољи,
џаба добра воља без фактора споља.
Па трче у амбасаде по налоге шта да раде,
да добију похвале и да се пожале
на лошу коалицију и страшну опозицију,
да траже донације за спасење нације,
и много кредита за паре испод жита,
да смање тензије, да исплате пензије,
да поделе плате и дугове да врате
- децу да задуже, само власт да продуже.
Власт без части с полтроном за троном
воли да моли и не мрзи да пузи,
подноси рапорт и лаје на апорт,
маше репом за шаргарепом.
Домаћинима гости бацакају кости,
а наша господа обедује с пода;
нижа вредност доказује верност:
изволите што волите и уделите ако желите.

Па почињу послове, метрое и мостове,
расписују конкурсе, одређују ресурсе,
стручњаци се смењују, излажу, процењују...
- читава дебата до краја мандата,
испуњење норме за реформе про форме.
Може да гради ко је близак влади,
а ко није близу осетиће кризу.
Извођачи послова послују без основа,
што у јесен заврше, у пролеће разруше:
по сто пута иста рута
за разлику новца по метру пута.

А пред крај мандата и пензија и плата
и нижих цена и бољих времена.
„Триста чуда - жали боже труда“
- све у склопу плана: „храна за два дана“.
Обећања слатка, а памћења кратка,
режирана фарса за људе пале с Марса.
- „маркетинг је ту да вешто
ни од чега створи нешто.“
Познају агенције дно интелигенције
па навлаче бираче да улове гласове,
да преваре слонове и опет све понове.
Јер је демократија владавина партија
где за вође народ дође, више-мање,
као нужно стање у току кампање,
партије га виде као нешто приде,
нешто с чим се мора уочи избора.
„Када једном огреје фотељу,
дупе има само једну жељу,
не води се потребом за хлебом,
колико жељом за фотељом.“

На деци свет остаје, али деце недостаје,
она их занимају само кад се снимају,
јер још нису стасала да би за њих гласала.
Због бриге за мање у току кампање
брже-боље, преко воље,
од уста одвајају да школе обнављају
и покажу бригу за јефтину књигу.

Када после избора невоља примора
да сиђу животиње с грбаче сиротиње,
а мужјаци из сенке и њихове женке
изађу на чистину народу на истину,
намери се тајкун на шпијуна,
окоми се изрод на уходу,
устреми се лопов на фукару
и на змије које мењају боје.
Кад логика ступи испред слика,
настане вриска око платног списка,
лупају се лонци и поклопци
и прети се ланцем и катанцем.
Па куд који, незвани хероји:
ко без трага са товаром блага,
ко без главе, а ко иза браве,
ко на коњу, а ко на магарцу,
ко на коцу, а ко на конопцу.

Далибор Дрекић, Београд, септембар 2008.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - У магли


Симболистичка лирска проза Кочићева објављена је у првом годишту београдске Политике. I/1904, бр. 259, а затим ушла и у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд, 1905). У листу је имала карактеристичан мото:

IIch liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.

У магли

Мој је живот магловит, и кад год настану дуге јесенске кише с намрштеним, мутним небом и блатавом земљом, мене обузме неодољива туга и немио, потајан бол који ме силно и немилосно раздире. Тада ме душа заболи и срце зажели да се уклони негдје далеко, далеко испод овог суморног, тешког неба.

Већ трећи дан а киша једнако пада, и по брдима се погоне сиве, поцијепане маглуштине. Моју душу савладао тешки јад: ни свијетла, провидна дана, ни мирне, слатке ноћи. Она се увија под невидљивим теретом, плаче и цвили, и узалуд се напреже да каљаве путове, суморна брда и ожалошћене планине претвори у сами сјај и љепоту. Јауче и цвили душа моја, а киша непрестано ромори по крововима, слијева се кроз олуке и у једноликом шумењу облијева ледене, изумрле путове. Свијетле се и бистре локве, и негдје се у даљини чује раздраган дјечји кикот, који се разлијеже кроз каљаве и упрскане улице, изумирући у кућама што су се укочиле од влаге и студени, па као да ће сад заплакати. Киша једнако лије и шушти потмуло, падајући на разглибану земљу, а душа моја, пуна бола и туге, јеца и уздише, проклињући и сам дан рођења. Око мене магла, свукуд магла, ледена, влажна магла! Мрак у души, мрак у срцу, мрак и недогледан јад и невоља на све стране!

И у те доцне, јесенске дане, кад отпочну пљуштати бескрајне кише, јави ми се пред очима Циганка, моја биједна и јадна Циганка! Свело, уплакано лице и крупне, црне очи, пуне јада и чемера, засвијетле необичним сјајем кроз влажну, јесенску сумаглицу. Мене обузме и запљусне опојним мирисом оно прво свјеже и слатко осјећање живота и уживања, и сузе, саме од себе, потајно избијају на очи. Жалосна и изнемогла моја Циганка све ближе и ближе примиче се мени, и ја слушам јаук и лелек њезин који претрзавају очајни узвици клетве и заклињања: "Не остављај ме! Не остављај ме, живота ти, јер се ти нећеш никад вратити у отаџбину, којој си све дао а она те је презрела и немилостиво одгурнула! Не остављај ме, поведи ме собом!“

И ми се сустигосмо у магли. Дркћући као преплашено срнче, приђе ми и приви се уза ме, па грчевито зајеца:

– Брате, брате, не остављај ме! – задрхта слатко и меко њезин глас, и она се, још јаче дрхћући, припи уза ме. Не остављај ме, свега ти на свијету!

Силно је и снажно стегнух и загрлих, и осјетих како ме кроз танку бјелину топло додирују обле груди и све јаче распаљују узаврелу крв, а спојене усне дрхте, пламте и миришу страсним разблудним мирисом. Са свију крајева склопила магла, па хуји и подрхтава. Мирно. Глува, дубока тишина на све стране. Ништа се не креће, ништа се не чује до нашег испрекиданог јецања и леденог, магленог шумења. Много срећни и много, премного биједни, стајали смо нијеми, непомични, стезали се и грлили, а око нас је треперила магла и шумио студен вјетар, носећи собом неоклен из даљине освјежаван мирис свелог цвијећа, јабука и крушака.

Истријезнисмо се и кренусмо на пут кроз маглу. Она једнако прича да је срећна и набраја безазлено којекакве лудорије из прошлости.

– Ја сам срећна, много, премного срећна! – непрестано се умиљава и улагује.

– Ја сам несрећан, много, премного несрећан.

Она се учини као да то не чу, па настави још живље:

– Је л де да смо ми срећни, много, премного срећни?

–Јест, ми смо несрећни, много премного несрећни!

– Види како се магла разилази и проређује по брдима, види како се сунце милостиво указује осмјехивајући се на нашу срећу…

– И голему, преголему несрећу – додадох и несвјесно је одгурнух од себе.

– Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш. Разведри се, јер путујемо у земљу снова твојих!

– Намрачимо се и стегнимо срца, јер ћемо убрзо приспјети у земљу гдје ће нас дочекати мраз и сува, оштра зима са леденим, страховитим вјетровима и подмуклим бурама.

– Не говори тако! Разведри се и раздрагај кад око нас све мирише и предише мекоћом и слатком, заносном топлином.

– Јест, јест, све око нас цвили и плаче, проклињући и сам дан постанка. Зар не чујеш како вјетар дува преко наших влажних и ожалошћених планина и оштро шушти кроз увале и гудуре, спуштајући се с брда и цвилећи у тужном шуштању и хујању по овој мртво освијетљеној равни?

Магла опет поче склапати и обузимати нас са свију страна. О, како је нешто страхобно и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу и обузимало нас свом снагом. Ми смо дрктали осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени и сливени уједно с тим планинама и магловитим, укоченим брдима.

– Магла! Опет зар магла? – прошапта она дркћући, припи се уза ме и заплака се.

– Магла, магла, магла и недогледан јад и невоља на све стране! – јаукнух болно и дивовском је снагом стегох на груди.

Сродни чланци:
Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА