Претражите

Приказивање постова са ознаком Поезија. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Поезија. Прикажи све постове

Изрод и ухода

Трилогија „Сатира о сатирању написана је у септембру две хиљаде и осме године, али се односи на целокупну српску политичку и друштвену сцену од почетка деведесетих година до данас. Она говори о великој катастрофи до које нас је довела контролисана негативна селекција, пре свега у политици и економији, али и у свим другим сферама друштва. Њене три песме: "Нови лопови и стара фукара ", "Шибицари града и чувари стада" и "Изрод и ухода" чине једну заокружену целину у којој се огледа део трагедије нашег времена.

Изрод и ухода

3. Изрод и ухода

Гурају се изрод и ухода,
страшна стиска око платног списка
од тајкуна и страних шпијуна.
Колико се боје да истакну своје,
толико све луђе калеме туђе,
киње очиње, од њих свет почиње:
„Ћирилицу у ланце!“ - да умиле странце 
- јер им је мрско све што је српско,
а Богом је дано све што је страно.
„Да је бику да улепша слику,
да је туђег рога место свога;
да је крави перику да стави,
да се крава изметне у лава.“

А све би средили да нису наследили,
и да су у другој земљи победили,
било би по вољи, да је народ бољи,
џаба добра воља без фактора споља.
Па трче у амбасаде по налоге шта да раде,
да добију похвале и да се пожале
на лошу коалицију и страшну опозицију,
да траже донације за спасење нације,
и много кредита за паре испод жита,
да смање тензије, да исплате пензије,
да поделе плате и дугове да врате
- децу да задуже, само власт да продуже.
Власт без части с полтроном за троном
воли да моли и не мрзи да пузи,
подноси рапорт и лаје на апорт,
маше репом за шаргарепом.
Домаћинима гости бацакају кости,
а наша господа обедује с пода;
нижа вредност доказује верност:
изволите што волите и уделите ако желите.

Па почињу послове, метрое и мостове,
расписују конкурсе, одређују ресурсе,
стручњаци се смењују, излажу, процењују...
- читава дебата до краја мандата,
испуњење норме за реформе про форме.
Може да гради ко је близак влади,
а ко није близу осетиће кризу.
Извођачи послова послују без основа,
што у јесен заврше, у пролеће разруше:
по сто пута иста рута
за разлику новца по метру пута.

А пред крај мандата и пензија и плата
и нижих цена и бољих времена.
„Триста чуда - жали боже труда“
- све у склопу плана: „храна за два дана“.
Обећања слатка, а памћења кратка,
режирана фарса за људе пале с Марса.
- „маркетинг је ту да вешто
ни од чега створи нешто.“
Познају агенције дно интелигенције
па навлаче бираче да улове гласове,
да преваре слонове и опет све понове.
Јер је демократија владавина партија
где за вође народ дође, више-мање,
као нужно стање у току кампање,
партије га виде као нешто приде,
нешто с чим се мора уочи избора.
„Када једном огреје фотељу,
дупе има само једну жељу,
не води се потребом за хлебом,
колико жељом за фотељом.“

На деци свет остаје, али деце недостаје,
она их занимају само кад се снимају,
јер још нису стасала да би за њих гласала.
Због бриге за мање у току кампање
брже-боље, преко воље,
од уста одвајају да школе обнављају
и покажу бригу за јефтину књигу.

Када после избора невоља примора
да сиђу животиње с грбаче сиротиње,
а мужјаци из сенке и њихове женке
изађу на чистину народу на истину,
намери се тајкун на шпијуна,
окоми се изрод на уходу,
устреми се лопов на фукару
и на змије које мењају боје.
Кад логика ступи испред слика,
настане вриска око платног списка,
лупају се лонци и поклопци
и прети се ланцем и катанцем.
Па куд који, незвани хероји:
ко без трага са товаром блага,
ко без главе, а ко иза браве,
ко на коњу, а ко на магарцу,
ко на коцу, а ко на конопцу.

Далибор Дрекић, Београд, септембар 2008.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - У магли


Симболистичка лирска проза Кочићева објављена је у првом годишту београдске Политике. I/1904, бр. 259, а затим ушла и у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд, 1905). У листу је имала карактеристичан мото:

IIch liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.

У магли

Мој је живот магловит, и кад год настану дуге јесенске кише с намрштеним, мутним небом и блатавом земљом, мене обузме неодољива туга и немио, потајан бол који ме силно и немилосно раздире. Тада ме душа заболи и срце зажели да се уклони негдје далеко, далеко испод овог суморног, тешког неба.

Већ трећи дан а киша једнако пада, и по брдима се погоне сиве, поцијепане маглуштине. Моју душу савладао тешки јад: ни свијетла, провидна дана, ни мирне, слатке ноћи. Она се увија под невидљивим теретом, плаче и цвили, и узалуд се напреже да каљаве путове, суморна брда и ожалошћене планине претвори у сами сјај и љепоту. Јауче и цвили душа моја, а киша непрестано ромори по крововима, слијева се кроз олуке и у једноликом шумењу облијева ледене, изумрле путове. Свијетле се и бистре локве, и негдје се у даљини чује раздраган дјечји кикот, који се разлијеже кроз каљаве и упрскане улице, изумирући у кућама што су се укочиле од влаге и студени, па као да ће сад заплакати. Киша једнако лије и шушти потмуло, падајући на разглибану земљу, а душа моја, пуна бола и туге, јеца и уздише, проклињући и сам дан рођења. Око мене магла, свукуд магла, ледена, влажна магла! Мрак у души, мрак у срцу, мрак и недогледан јад и невоља на све стране!

И у те доцне, јесенске дане, кад отпочну пљуштати бескрајне кише, јави ми се пред очима Циганка, моја биједна и јадна Циганка! Свело, уплакано лице и крупне, црне очи, пуне јада и чемера, засвијетле необичним сјајем кроз влажну, јесенску сумаглицу. Мене обузме и запљусне опојним мирисом оно прво свјеже и слатко осјећање живота и уживања, и сузе, саме од себе, потајно избијају на очи. Жалосна и изнемогла моја Циганка све ближе и ближе примиче се мени, и ја слушам јаук и лелек њезин који претрзавају очајни узвици клетве и заклињања: "Не остављај ме! Не остављај ме, живота ти, јер се ти нећеш никад вратити у отаџбину, којој си све дао а она те је презрела и немилостиво одгурнула! Не остављај ме, поведи ме собом!“

И ми се сустигосмо у магли. Дркћући као преплашено срнче, приђе ми и приви се уза ме, па грчевито зајеца:

– Брате, брате, не остављај ме! – задрхта слатко и меко њезин глас, и она се, још јаче дрхћући, припи уза ме. Не остављај ме, свега ти на свијету!

Силно је и снажно стегнух и загрлих, и осјетих како ме кроз танку бјелину топло додирују обле груди и све јаче распаљују узаврелу крв, а спојене усне дрхте, пламте и миришу страсним разблудним мирисом. Са свију крајева склопила магла, па хуји и подрхтава. Мирно. Глува, дубока тишина на све стране. Ништа се не креће, ништа се не чује до нашег испрекиданог јецања и леденог, магленог шумења. Много срећни и много, премного биједни, стајали смо нијеми, непомични, стезали се и грлили, а око нас је треперила магла и шумио студен вјетар, носећи собом неоклен из даљине освјежаван мирис свелог цвијећа, јабука и крушака.

Истријезнисмо се и кренусмо на пут кроз маглу. Она једнако прича да је срећна и набраја безазлено којекакве лудорије из прошлости.

– Ја сам срећна, много, премного срећна! – непрестано се умиљава и улагује.

– Ја сам несрећан, много, премного несрећан.

Она се учини као да то не чу, па настави још живље:

– Је л де да смо ми срећни, много, премного срећни?

–Јест, ми смо несрећни, много премного несрећни!

– Види како се магла разилази и проређује по брдима, види како се сунце милостиво указује осмјехивајући се на нашу срећу…

– И голему, преголему несрећу – додадох и несвјесно је одгурнух од себе.

– Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш. Разведри се, јер путујемо у земљу снова твојих!

– Намрачимо се и стегнимо срца, јер ћемо убрзо приспјети у земљу гдје ће нас дочекати мраз и сува, оштра зима са леденим, страховитим вјетровима и подмуклим бурама.

– Не говори тако! Разведри се и раздрагај кад око нас све мирише и предише мекоћом и слатком, заносном топлином.

– Јест, јест, све око нас цвили и плаче, проклињући и сам дан постанка. Зар не чујеш како вјетар дува преко наших влажних и ожалошћених планина и оштро шушти кроз увале и гудуре, спуштајући се с брда и цвилећи у тужном шуштању и хујању по овој мртво освијетљеној равни?

Магла опет поче склапати и обузимати нас са свију страна. О, како је нешто страхобно и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу и обузимало нас свом снагом. Ми смо дрктали осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени и сливени уједно с тим планинама и магловитим, укоченим брдима.

– Магла! Опет зар магла? – прошапта она дркћући, припи се уза ме и заплака се.

– Магла, магла, магла и недогледан јад и невоља на све стране! – јаукнух болно и дивовском је снагом стегох на груди.

Сродни чланци:
Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Песма Матије Бећковића поводом 10 година независности Црне Горе


Човек који није постојао

Човек који није постојао

Човек који није
постојао
Себе је измишљао

Измислио је да је оно
Што није био
А био је оно
Што није хтео

Све што је волео
Измислио је да мрзи
Све што је мрзео
Измислио је да воли

Чекао је да му кажу
Кога да мрзи
А кога да воли
И тако није ни волео
Ни мрзео

Личио је на човека
А није био човек
Без светла у очима
Мучио је истину
Да на све пристане
Не би ли постао
Неко други
О коме није ништа знао

Измишљао је да су му све
Они који му нису ништа

Везан за оно што је био
Чезнуо је да буде оно што није
И постао све друго
Сем оно што јесте

Није знао да не постоји

Док мислиш на њега
Однекуд изрони
Чим престанеш
Он нестане
Кад га заборавиш
Неће га бити
Нити га је кад било

Није био предвиђен да постоји

Матија Бећковић

Извор: in4s

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Мирослав Антић - Вук


Мирослав Антић - Вук
Вук

I
Као да ће крај аvгуста. Небо се круни и одрања жуте мирисе мрака.
Затрпава ме звездама.
Умотавам се у лишће. Тако смо ближи ветру. Осећам га у кичми и у дубинама очију.
То је мој скровити начин вајања овог света.
Добро је у горском крају што, и кад нема пљускова, лето мирише на плодност, на хлеб и материнство. Нешто свеже и хранљиво усељава се у мозак и помаже ми да мислим.
Кроз небрушено стакло напрсле месечине лепо могу да чујем зелене дозиве трава, који до мене допиру из сањиве даљине, а ипак ту су, блиски, као да расту под ухом.
То не отичу доба. То мисли постају бистрије.

II
Дишу уз мене звуци друкчије живи, а стварни. И у свему сам присутан. То природа покушава шапатом да ми објасни на свом немуштом језику како се бива себи, сам собом, јасан и довољан у световима без ивица који се зову: самоћа.
Гром у тишини неба јасна је порука космоса. У олуји је део грмљавине, тек мрмљање. У самоћи смо људи. У човечанству смо метеж.
Моја је мисао горе, у самом подножју неба. Три дана и три ноћи оданде допире урлик. То не прскају планине, не распадају се облаци и не буде се вулкани. То плаче највећи вук који је икада виђен у овим крајевима.
Рекли су ми пастири, гоничи каравана и хајкачи са језера да је то чудан вук, друкчији од свих вукова. Никада не напада стада. Тамани само псе. Ваљда је то његов начин вајања овог света.

III
И рекли су ми, бежећи, да је сад сулуд и опасан: неспретно су га ранили, пуцали су из потаје, а нису га дотукли.
У овој забити свемира, којој погрешно дајемо светлеће име: земља – звезда живота и разума, вечито се убијају. Хране се месом биља. Хране се месом животиња. Па што не вриште док жваћу? Зар мисле да је бол нешто што само њима припада?
Самртни урлик вука непрекидно се пали и гаси у тами августа. Опомена или путоказ? Светионик у пустоши? Или вапај за помоћ?
Не, моје доба, изгледа, још није спремно за звезде.

IV
Овде се сматра чашћу и витешком врлином кад понизиш до самрти све што те надвисује спретношћу, снагом, лукавством и умом. А како ти се тек диве, како ти завиде смртници кад им принесеш доказе да си убио Бога.
Уши сам залепио лишћем.
Јесам ли довољно слободан да себе могу сматрати поштеним, ваљаним и смиреним? Наслањам главу на камен и тонем у његово наручје. Дрвеће крошњама њушки брсти залутала јата. Душа вечерње росе постаје моја душа. Тело вечерњег умора постаје моје тело.
Не, ово доба још није спремно чак ни за земљу.

V
Боли ме под љуском лобање док слушам како вук урла, осакаћен и жедан, горе на висоравни, и коље чопоре паса који га злурадо прате као погребна свита.
Низ кањон протиче река.
Знао сам: кад искрвари, обневиди од слабости и згади се на све, он мора овамо сићи, бар да се пре смрти окупа. Хтео сам да га видим.
Препознао сам нешто у том његовом распуклом и усијаном ропцу. Био је чудесно налик на мој плач у детињству. Ти памтиш, тршава главо, намирисана ветром и смолом планинског мрака, да смо се и ми некада исто овако мучили да размрсканог себе сакупимо на гомилу.
Потпуно исти јецај, само сад шупље изобличен и умножен кроз одјеке.

VI
Не, нисам га се бојао. Знао сам да се мучи. Налетео је на заседу, а нешто није довршио, нешто важно и велико, схватљиво само њему.
И остао је загрцнут, са врелим парчетом жеље, прегриженим и пресним, заглављеним у грлу. Тако не умиру они који су задовољни собом у овом свету и овим светом у себи.
Пресвлачио је живот да га не вуче на леђима, изгужван и у ритама.
Постоји умесност надмоћи. То је исприка природе. Постоји култура глади. На глад је бивао приморан. Постоји вештина опреза. Можда је тај вук сањар? Постоји култура вењења. Још је имао времена. Постоји култура пораза. Ни то није искусио. Постоји уметност смрти, али ко би се спремао, кад се смрт догађа другима.

VII
Зашто сам се усудио да покушам да схватим неког рањеног вука који се мучи да не умре?
Изувијаш ли метал, он памти и вратиће се у првобитни облик макар кроз хиљаду година. Ако је прави метал.
Одрежи главу дрвету. Оно памти и листаће и даље у правцу светлости истрајношћу и заносом своје зелене намере. Ако је право дрво.
Ма какво насиље вршио над водом која се обнавља, било да затомиш извор или зајазиш поток, било да задавиш реку насипима и бранама, токови памте правац и издубиће корито тамо где су и почели. Ако су права вода.
И вук је нешто памтио у својој здробљеној глави.

VIII
У себи сам понављао:
„Та покипела ватра што му је начела лобању и опрала мисао и окрунила свест, само је начас побркала редослед слика и збивања. Али све ће се вратити, мирно, на своје место.“
То сам ја тешио себе, а не њега у планини. Веровао сам, заиста, искрено и безазлено, да вук не може умрети. Као што не може умрети стење, ваздух и вода. Као што не може умрети гримизни точак промене, који нема почетка и не знаш где се завршава.
Како му изгледа дан? На шта му личе ноћи? Јер страшно је и грешно је кад те неуко одстреле у нечем где си праведан, па ти се замрсе жиле у чичак, трње и корење, а ти си прави вук. И још више од вука.
Ко је тај што је пуцао? Чиме је вукао ороз: мржњом, страшћу или завишћу?

IX
Да нема таквих у планини, и камен би се смекшао. Да нема таквих у планини, и извори би оглувели. Да нема таквих у планини, и ноћи би се успавале. Да нема таквих у планини, ни дан се не би освестио.
Велики владару звериња, величанствена наказо, осакаћена лепото и преломљена виткости, чекам вас у кањону и пратим одјек те рике што више никада неће зарасти у овом ваздуху.
Остаће рањива обзорја. Остаће заувек живе дубоке напрслине у наборима неба. Остаће горчина што кљује не само из вашег меса, него сад и из мога. И ја ричем са вама. И крзам се. И круним.
Знам, сићи ћете овамо. Ми се морамо срести.

X
Нека беже пастири, гоничи каравана и збуњени хајкачи. И ја сам вучјег соја. Ако вас сад изневерим, зар то не би изгледало да зазирем од себе и своје исконске природе?
Откако постоји свет, кажњавају нас и тамане што нисмо као остали. Ругају нам се, смеју, прогањају нас и жигошу.
Вуче, они се боје, јер нису нам дорасли ни слободом ни болом. Наш сан је: немогуће, а непознато – наш завичај.
Опасност и радост су близанци. Сав сам свечано најежен и раздрагано крилат, као кад заклопим очи и замишљам да лебдим. Стварно вас дубоко поштујем. Ево ме у клисури. Чекам вас.

XI
Познао ме је одмах. Вукови се препознају.
Од рођења се мучимо са истим претесним светом, па су нам невидљива крила једнако искрзана и свима нам се ломе на једном истом месту: ту где почиње загрљај.
И неки невидљив осмех вечито нам се гужва на оним најмекшим местима где започиње чуђење.
Био је опкољен псима. Ниједан није смео да му скочи у лице. Ниједан није смео да му скочи за врат. Пратили су га режећи. И кадгод подигне њушку, усрче небо и рикне, кевтали су уз њега, замишљајући тако да су и сами вукови.
Нисмо се поздравили. Ни један другом поклонили. Наставили смо разговор без једне једине речи, као да смо се сретали у зарђалој прошлости на овом истом месту где смо сад први пут.

XII
Вук је махао главом као да нешто отреса.
Хтео је да каже: „Срећа је у самртном часу срести у овом беспућу некога ко је у себи сачувао пра-говор. Ја у сну редовно говорим све те прадавне језике, ко зна кад изумрле. Мислим да ме разуме једино можда још ваздух, јер је у себи сачувао младост и светлуцање памћења. Земља се скаменила. Огрезла је у гипс. У кречњак, крв и салитру.”
И хтео је да каже: “У понеком још потоку препознам своју поруку. То ме преводи вода. Или се понекад огледам у зеницама птица. Хвала што сте разумели мој необични говор, видели мојим видом и чули мојим слухом.
И хвала што сте схватили светињу мога греха: мој презир према ништавном“.

XIII
Још увек на себи осећам тај поглед вучји, упоран, опор, тежак и истинит. Као да ми пренео у боре свој намучен лик.
Хтео је да ми каже: “Нећу издржати дан. Молим вас убијте ме. Не остављајте ме псима да ме развуку и поједу”.
Хтео сам да му кажем: „Пси су разроке памети, сујеверни и приглупи. Не мрзе они вас, него је велика туга што мисле да, ако одгризу и комад вашег меса, могу постати вукови. Мој вуче, пси су секта.
Већ то, кад уздишу ваздух који ви удишете, чини их узвишенима. Већ то, што иду правцем којима се ви батргате, чини им част и славу. Пси нису чак ни чопор. Они су менажерија“.

XIV
И хтео сам да кажем: „Видите како би желели да вам полочу мозак и исисају срце, да досегну ваш ум, вашу снагу и гордост. Замислите ту несрећу кад неко не уме да буде оно што заиста јесте, и да у томе што јесте буде и свечан и усправан, него вам стално завиди што не зна да буде: ви“.
Хтео је, ваљда, да каже: “Не лају они на мене, него се упорно труде да широм отворе вилице и отпевају химну за коју немају слуха“.
И хтео је да каже: „Молим вас, убијте ме, само ме не дајте њима. Положите ме у воду, нека ме брзаци разбију о стене у кањону и нек се у море улијем лишен срамоте и чист“.

XV
Хтео сам да му кажем: „Не могу ја вас убити. Нисам ни ловац ни праведник. Ја сам нешто са стране, нешто чиме се стакло умотава да не прсне. И најзад, ја сам једини који у планини верује да сте ви, вуче, бесмртни. Пустите ме да верујем и одем одавде жмурећи. Умрите мимо мене“.
Хтео сам да му кажем, а ништа нисам рекао. Хтео је да ми каже да ме је сасвим разумео.
И кад сам помислио да ће живети зато што је бог неуништив, он је тако одједном, тако страсно одједном, скочио усред вира.
Стајао сам избезумљен. Умро је највећи вук који је икада живео на овом најмањем свету. Како је, онако огроман, стао у тесну смрт?

XVI
Спустио сам се, задихан, на камен у плићаку.
Био сам ужасно сам, не само својом самоћом, већ и самоћом вука, коју сам на себе примио као жиг завештања. Као част и проклетство. Као терет и славу. И ропство, и слободу.
Стварно и даље верујем да оно, што је вучје, не може у нама умрети. Јер вук се на вука наставља.
Није ми пренео поруку, али ја сам је примио.
Познаје се на мени. Видим у псећим очима. Видим како ме виде. Већ улазе у мене. Већ лутају по мени, кидају беле комаде мојих бескрајних простора, уједају се и кољу за сваки залогај душе. Гладни су вучјег у мени. Мучи их да схвате шта носим, чиме мислим и волим, сањам, чекам и налазим.

XVII
Ко год срља у мене, добро мора да упамти: једно је бити отворен, а друго бити проходан.
Прате ме као и вука. Опкољавају свитање и зову друге псе. Мисле да чувам тајну како се бива над другима виши снагом и умом.
Лако је мени са псима.
Али наследник вука и сам је дивљач ван закона. Дижу на мене потере и чекају ме у заседи исти они пастири, гоничи каравана и хајкачи са језера који пуцају неспретно и убијају допола. Сад сам ја на нишану.
Неко ће овде остати. Или ја, или пси. Или ја, или ловци. Свратићу да видим ко ће. Свратићу, сем ако, можда, намерно не заборавим, да сам икада овуда пролазио и сањао.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Леба и масти

Смајли Априлили
Априлили

Мед и млеко сваке власти
Сведе се на „леба и масти“.
И то се вуче, не од јуче,
Са деде на сина и унуче,
Кроз прве априле и „Маме ми миле“,
До „мало сутра“ за дебиле.
Не знам зашто, али опет ће пасти
На исту фору „леба и масти“
Јер он им је рек'о: „мед и млеко!“
Јбно чудо.

Далибор Дрекић
Београд, 2016.

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Блоковска стока


Животињска фарма
Животињска фарма

Има своју стоку запад на истоку,
Са тим је у складу и исток на западу,
Страда једна стока између два блока,
- Има једна кланица од међа и граница.

Једног јутра леви распаљују цеви,
Другог јутра тресне нешто међу десне,
Блоковске слуге служе једне, друге,
И увек су трећи - рогови у врећи.

Лево-десно плута, кућа на сред пута,
Кућу чине кости, а граде је гости,
Домаћини јадни, и голи и гладни,
А пуни живота, за пакост преко плота.

За једне је странац припремио ланац,
За друге у џепу штап и шаргарепу,
А глупаве слуге кољу једни друге,
да скупа у ланцима робују странцима.

Од свог зла је већа једна ситна срећа,
Кад се види јада у суседног стада,
Кад се преко плота дода злобна нота
Нема краја срећи код рога у врећи.

Има своју стоку запад на истоку,
Са тим је у складу и исток на западу,
Страда једна стока између два блока,
- Има једна кланица од међа и граница.

Далибор Дрекић 2011.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Земља воћа и поврћа


Банана застава Србије


Србија је воћка препуна рода,
зато сви на њу каменом бацају.

Србија је земља шљива
испод ока,
Србија је земља шаргарепа
испред носа,
Србија је земља најбољих берби
зеленог бостана.

Великани овде стижу до признања
кроз алеје од купина,
Визионари граде сигурну будућност
гледањем у пасуљ,
Богате се бербе краду испод жита
сплеткама кукоља.

У Србији се често уваљују банане,
у небраном грожђу,
Мешају се труле крушке и јабуке,
Скупље од банана,
Домаће се баца, туђе се увози,
А извози се шипак.

Србија је воћка препуна рода,
зато сви на њу каменом бацају.

Далибор Дрекић 2009.


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Додик додјељује орден Прилепину

Бањалука - Предсједник Републике Српске Милорад Додик додијелиће Орден предсједника Републике познатом руском писцу Захару Прилепину.

Додик додјељује орден Прилепину
Захар Прилепин

То сазнаје Спутњик, а није познато када ће писцу орден бити уручен, јер му јуче није дозвољено да уђе на територију Босне и Херцеговине.

Прилепин је на путу за Бањалуку, гдје је требало да има наступ и да разговара са студентима у Народној универзитетској библиотеци, заустављен на прелазу Рача, а како је рекао за Спутњик, предочен му је папир на коме стоји да му је 26. марта забрањен улазак у БиХ.

На папиру је наведено је да ми је улазак забрањен, “као човјеку који представља пријетњу за безбједност и међународне односе те земље”.

Додик је оцијенио да је наредба Обавјештајне сигурносне агенције БиХ о забрани уласка Прилепину на територију БиХ из безбједносних разлога срамна, недопустива и уперена против пријатеља Републике Српске.

Извор: Глас Српске


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Косово избачено са плаката


Протест Адама Пуслојића упућен челницима поетске смотре у Румунији уродио плодом. Поред имена песника Љуљзима Тафе сада стоји да долази из Албаније

Адам Пуслојић
Адам Пуслојић Фото П. Митић (Новости)
После протеста песника Адама Пуслојића, који је одбио да учествује на Међународном фестивалу поезије "Михај Еминеску" у Крајови, хитно је из списка земаља учесница избачено тзв. Косово. На новом плакату, који су организатори јуче поделили, поред имена песника Љуљзима Тафе као одредница државе стоји Албанија.

- Коначно су исправљени званични постер, програм и најава фестивала! Битка је у последњем часу уродила плодом, па су се организатори досетили да Уједињене нације и Румунија не призају Косово као земљу. У сваком случају, добро је - казао је Пуслојић.

На песничкој смотри, која се одржава од 16. до 21. септембра, најављено је гостовање четрдесет песника из двадесетак земаља света, а из Србије чак петорица поета - Славко Алмажан, Милутин Ђуричковић, Јеремија Лазаревић, Радомир Андрић и Адам Пуслојић.

Јл. Бањанин

Извор: Новости

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА