Модел с ледом

МОДЕЛ С ЛЕДОМ

Агенси снега

Недело и оледен

Модел с ледом

Далибор Дрекић, Београд, 2010.

Зборник 22. хаику фестивала Оџаци 2011.

Snow on the Sumida River (Sumida), from the series, Snow, Moon, and Flowers (Setsugekka)

Снег на реци Сумида (Кацушика Хокусај, 1833); фото: Википедија

Хаику је врста јапанске песме од три стиха (5-7-5) чија тема је најчешће природа (киго) и која садржи цезуру (киређи – после првог или другог стиха).

Поред ритмичке функције, цезура има и семантичку улогу да одели два различита нивоа значења.

Поред једноставности, хаику у себи садржи и дух зена, и пантеизам хиндуизма, и мистицизам и парадокс таоизма, и саосећајност будизма, и строгост конфуцијанизма, и примитивност шинтоизма…

Историјски, хаику је настао тако што су се из јапанске песме ренге издвојила прва три стиха.

Први велики хаику песник био је Мацуо Башо (1644-1694) који је у овој форми остварио велике домете исказујући кроз њу универзалне вредности.

По правилу, традиционална форма хаику песме требало би да буде написана у садашњем времену, зато што се кроз хаику изражава суштина тренутка.

Стихови треба да изражавају песниково директно искуство исказани кроз описе природе или стања из човековог живота. Уместо директног казивања емоције, оригиналну и дубоку мисао хаику песник преноси сугестивно, путем конкретне слике.

Ова врста песме обично нема наслов, велика слова и знакове интерпункције, а избегавају се и кићења, улепшавања, рима, стилске фигуре попут метафоре, поређења и сл.

Прве хаику песме на српски језик превео је 1928. године Милош Црњански и окарактерисао их као „песме кратке као уздах” („Песме старог Јапана”, 1928).