Хаику

Хаику; фото: pixabay/Guren-The-Thirdeye

Хаику као врста поезије коначно је дефинисан у 17. веку.

Хаику показује изузетно концентрисани момент природе, који је повезан с догађајима у људској унутрашњости.

Први стих хаику идеално илуструје основну слику, атмосферу, осећаја или мисли.

Хаику врло често садржи речи које се односе на одређено годишње доба.

Речи се могу односити на биљке или животиње, људе, активности или свечаности.

Процветала јапанска трешња указује на пролеће, љиљани на лето, хризантема на јесен и репа на зиму.

Хаику стил је уобличен под јаким утицајем зена.

Међу најважније хаику песнике се сматрају Маcуо Башо (1644—1694), Јоса Бусон (1716—1783), Кобаyаши Исса (1763—1827) и Масаока Шики (1867—1902).

Башо је обновио са својом ученицима хаикаи песништво, и успео да буде препозната као озбиљна литература.

Шики се сматра оснивачем модерне хаику. Он је сковао израз Хаику (у односу на старије хаикаи или хокку).

Муромачи раздобље (1336—1573)

Икју Соџун (1394—1481.)

Едо раздобље (1603—1868)

Мацуо Башо (1644—1694.)

Јос Бусони (1716—1783.)

Кобаyаши Исса (1763—1827.)

Меиџи раздобље (након 1868)

Масаока Шики (1867—1902.)

Такахама Киоши (1874—1959.)

Саито Мокичи (1882—1953.)

Танеда Сантока (1882—1940.)

Накамура Кусатао (1901—1983.)

Хаику је имао значајног одјека у европској књижевности у двадесетом столећу.

Једино је танаке песничка врста која се по популарности, у Јапану, може мерити са Хаику поезијом.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Странице