Док сам шетао ташмајданским парком, кроз који нисам прошао скоро годину дана, приметио сам велике промене које су ме веома запрепастиле.
Деца хране голубове у Венецији (Антонио Паолети, 1912.); фото: Википедија
Парк је био препун пензионера - који су хранили голубове, страних туриста - који су сликали пензионере, и паса луталица - који су јурили стране туристе…
Пензионери су играли своје партије шаха са великим жаром, јер су то једине партије у којима и они могу нешто да добију. Њима је, нажалост, преостало само да спајају крај са крајем, пошто им је прекасно за нови почетак.
Али, изненадила ме је бројност странаца који су знатижељно сликали ову необичну атракцију. Та појава недвосмислено показује да Београд заиста јесте свет, али углавном онај трећи.
Мноштво паса луталица није јурило госте због традиционалне нетолеранције поднебља, него због драстичног смањења јата голубова - а куце морају за нечим да јуре…
Смањен број голубова у парковима, а повећан број пензионера који их хране, жалостан је пример продубљивања кризе у земљи.
Све је мање кокошијих, а све више голубијих супа. Добра дела се све мање чине из добрих намера, а све више из користи.
Можда би се усвајањем кинеског јеловника решио и проблем паса луталица.
Далибор Дрекић 2011.
.png){kind=small}
Нема коментара:
Постави коментар