Везивање мачке за стуб

Кратка индијска поука о светости светитеља, мудрости мудраца, кризи следбеника и канонима религија кроз призму мијаукања досадне мачке.

Везивање мачке за стуб; фото: pixabay

Индијци проповедају упозоравајућу причу о великом светитељу који је у свом ашраму увек био окружен оданим следбеницима. Заједно с њима би сатима медитирао.

Једини проблем им је правила омања мачка, досадни створ који би се ушуњао у храм и мјаукао, ометајући остале у медитацији. Тако је светац, у свој својој мудрости, заповедио да се мачка веже за стуб испред храма, бар за време медитације, како им не би сметала.

Ово је постала свакодневна навика - везивање мачке за стуб и одлазак на медитацију - али године су прошле и навика се учврстила до те мере да је временом постала религијски ритуал. Нико није могао да медитира ако претходно не веже мачку за стуб.

А онда је мачка једног дана цркла. Следбенике великог светитеља ухватила је паника. Завладала је несвакидашња религиозна криза - како ће сада да медитирају без мачке везане за стуб? Како ће да допру до бога? У њиховим главама, мачка је постала средство ка путу обожења.

Елизабет Гилберт - Једи, моли, воли

Елизабет Гилберт (1969) је америчка новинарка и књижевница. Најпознатија је по својим мемоарима Једи, моли, воли из 2006. године, који су продати у више од 12 милиона примерака и преведени су на преко 30 језика. По књизи је снимљен и истоимени филм 2010.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Како да писац распрода свој нови роман...

Прочитајте како је писац Петер Аскарти успео да распрода свој први роман, иако је био непознат писац чије је дело скупљало прашину у књижарама.

Писац; фото: pixabay

Писац Петер Аскарти објавио је свој први роман.

Али књига се није продавала, купаца није било.

Дуго је размишљао шта да уради како би распродао свој први роман.

Наједном му је синула одлична идеја.

Дао је оглас у новине следећег садржаја:

Милионер, висок, елегантан, образован, музичар, радо би се оженио са госпођицом која би у свему била слична јунакињи романа „Љубав је победила“ који је написао Петер Аскарти .

Роман је убрзо распродан. 

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Божићно писмо Марка Твена ћерки

Како је ова девојчица, као и свако дете, веровала у Деда Мраза, славни писац је на себе преузео улогу “декице са поклонима” и написао јој ово писмо.

Дед Мраз; фото: pixabay

Иако је у каснијим годинама живота био познат по свом цинизму и огорченост, Марк Твену су новогодишњи празници били “слаба тачка”. Све до данас, о томе је остало да сведочи и ово писмо које је славни писац написао својој трогодишњој ћерки претварајући се да је Деда Мраз.

Марк Твен је био амерички књижевник, најпознатији као аутор авантура Тома Сојера и Хаклбери Фина, лектире која је улепшала живот генерацијама деце.

Ако је судити према писму које је од недавно доступно јавности, славни писац је нарочито близак био са својом ћерком Сузи, пише портал „Хисторибаф“. 

А како је ова девојчица, као и свако дете, веровала у Деда Мраза, славни писац је на себе преузео улогу “декице са поклонима” и написао јој ово писмо:

„Дворац Светог Николе

Месец

Божићно јутро

Драга Сузи Клеменс,

Примио сам и прочитао сва писма која су ми послале твоја мама и дадиље, а које сте им диктирале ти и твоја мала сестра. Такође сам прочитао сва писма која сте ми ви, мали људи, написали својеручно јер, иако ви не користите слова којима се служе одрасли, ви пишете знацима које разумеју сва деца свуда на свету. 

Како су све моје муштерије на месецу деца и користе искључиво таква слова, јасно ти је да сам без проблема разумео све што сте ти и твоја мала сестра написале.

Ипак, имао сам проблема да разумем писма које сте ви диктирале мами и дадиљама јер, ја сам странац и не разумем најбоље енглески језик. 

Видећеш да нисам направио ниједну грешку када су у питању поклони које сте ти и твоја сестрица наручили у својим писцима – ушао сам кроз димњак у поноћ док сте спавале и лично сам их оставио. Обе сам вас пољубио јер сте ви добра деца, лепо васпитана и однегована и спадате у најпослушније мале људе које сам икада видео.

Ипак, у писму које сте диктирале, било је неких речи које не познајем и неколико наруџбина које нисам могао да испоручим јер су нам нестале залихе. Наша последња кухиња за лутке је отишла сиромашној девојчици на Северњачи, хладној земљи изнад Великог Медведа. 

Нека ти мама покаже ту звезду, а ти можеш да кажеш: “Мала Пахуљице” (јер тако се девојчица зове) “Драго ми је да си ти добила намештај јер ти је потребан више него мени”. Тј. напиши то својим сновима, и Пахуљица ће ти одговорити. Ако само будеш одговорила, можда те не чује. Нека твоје писмо буде лако јер путује далеко, а поштарина је скупа.

У писму твоје маме било је неколико речи које нисам разумео. Да ли је писало “камион пун одеће за лутке”? Позвонићу на твоја кухињска врата око 9 сати овог јутра да проверим, али не нико не сме да ме види осим тебе. 

Када чујеш звоно, завежи Џорџу очи и пошаљи га да отвори врата. Мораш му рећи да мора да хода на врховима прстију и не говори ни реч или ће једног дана умрети.

Ти мораш да одеш до собе твоје сестрице и попнеш се на столицу или на дадиљин кревет и прислониш уво на цев која води до кухиње. Када чујеш да сам звизнуо кажи у цев: “Добродошао, Деда Мразе!”.

Онда ћу те питати да ли су наручила одећу. Ако кажеш да, занимаће ме које боје желиш да буде. Нека ти мама помогне да изабереш лепу боју јер мораш да ми кажеш сваки детаљ који желиш да добијеш. 

На крају, када будем рекао: “Збогом и срећан Божић моја мала Сузи Клеменс”, ти мораш да одговориш: 

“Збогом, добри, стари Деда Мразе и молим те кажи Пахуљици да ћу ноћас гледати у њену звезду и она мора да гледа доле на мене – бићу код западног прозора и сваке ведре вечери гледаћу ка њеној звезди и говорити: ‘Знам да је тамо неко као ја.’”

Онда мораш да до библиотеке и кажеш Џорџу да затвори сва врата осим оних излазних и сви морате да будете мирни и тихи још неколико тренутака. Отићи ћу на месец да узмем твоје ствари и за неколико тренутака ћу се спустити низ димњак и оставићу ти поклон.

Људи могу да причају ако желе све док не чујеш моје кораке у ходнику. Онда им кажи да буду тихи све док се не попнем уз димњак. Можда ме уопште нећеш ни чути – ако се то деси, слободно вирни кроз кључаоницу врата у трпезарији и у једном тренутку ћеш видети свој поклон под јелком. 

Ако оставим снег у холу, кажи Џорџу да то обрише, али не метлом него крпом. У супротном ће једном умрети. Мораш да га надгледаш како не би учинио неку глупост и изложио се опасности.

Ако оставим трагове чизама на мермеру, Џорџ не сме да их обрише. Нека остану као знак сећања на моју посету. Када год их погледаш или некоме покажеш, сетићеш се да треба да будеш добра девојчица.

Збогом за неколико минута, тј. док не дођем и зазвоним на твоја кухињска врата.

Воли те, Деда Мраз
Кога људи некада зову и “Човек са месеца”

Породична срећа Марка Твена нажалост није дуго трајала. Само неколико година након овог дирљивог писца, његова Сузи је умрла од менингитиса, а иста судбина је ускоро задесила и његову супругу као и другу ћерку Џејн.

Извор: Dnevno

Самјуел Лангхорн Клеменс (енгл. Samuel Langhorne Clemens; Флорида, 30. новембар 1835 - Рединг, 21. април 1910), познатији под књижевним псеудонимом Марк Твен (Mark Twain), био је амерички књижевник.

Један је од највећих хумориста у светској књижевности, први и највећи типично амерички књижевник. У опсежном делу остварио је широку лествицу осећаја и мисли, од пуне животне радости до потпуне безнадности.

Његови романи укључују „Доживљаји Тома Сојера“ (1876) и његов наставак, „Доживљаји Хаклберија Фина“ (1884), од којих се последњи често назива „Велики амерички роман“. Написао је роман „Краљевић и просјак“ (1882), Јенки на двору краља Артура (1889) и Тајанствени странац (1906), а са Чарлсом Дадлијем Ворнером написао је Позлаћено доба: Прича о данашњици (1873).

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Нови садржај у Бањалуци - Библиобус за све који воле књиге и часописе

Нови библиотечки сервис Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске – библиобус, којим ће, кажу, допринети развоју и обликовању културног идентитета нашег града биће представљен грађанима 8. фебруара на Тргу Крајине у 14 часова.

Библиобус

Капацитет библиобуса је 6.000 библиотечких јединица, а укупан фонд намењен за библиобус је 12.000, што значи да ће се грађа редовно мењати и допуњавати новим насловима, сходно потребама корисника, појашњавају у НУБ РС.

Библиобус ће имати приступ интернету, одговарајућу рачунарску опрему и аутоматско позајмљивање грађе, као и све остале сервисе НУБ РС који су доступни корисницима.

Библиобус ће обилазити бањалучка насеља као и насеља у околини чији становнци немају библиотеку у својим мјестима.

Планирано је 14 стајалишта, распоређених по градским насељима.

Библиобус ће грађанима Бањалуке обезбедити публикације које ће задовољити њихове потребе у погледу образовања, информисања и личног развитка, као и за разоноду и слободно време.

Посебна пажња биће посвећена потребама деце и младих, па ће и библиотечки фонд бити пажњиво одабран.

Поред лектире, на полицама библиобуса наћи ће се најновији наслови популарне књижевности за децу и тинејџере, велики избор стрипова, те популарни часописи које млади читају – поручили су из ове установе.

Библиобус ће радити у једној смени, а посаду библиобуса, поред возача, чине још два библиотекара обучена за рад у библиобусу. Услуге ове покретне библиотеке биће доступне свима, без обзира на старосну доб.

Извор: Блиц

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Прича која се чита једнако и са десна на лево

Прича је сачињена од асиметричних палиндромних реченица, тако да цела може да се чита подједнако и са десна на лево.

Истина на разводу; фото: pixabay

Објављена је у зборнику "Најкраће приче у 2010. години", Алма, Београд, 2011. и у часопису за хумор и сатиру "Шипак", март 2012..

Истина на разводу
(Он седи лево, дете довели десно.)

А тата:

- Ниси ли ми ти мили син?

А мама:

- Ниси ли мени сине мили син?

А син Иса:

- Нисам обома син!

А тата:

- Ниси ми син???

А син Иса:

- Е, не!

А тата:

- А мамин си? па писни мама!

А мама:

- А ја, ја...

(Акне женка.)

А тата:

- О, и ти? ко те то китио?

А мама:

- А ја, ја...

(Акне женка.)

А тата:

- О, Ида, ко те то кадио?!

А мама:

- Е, једном, Адам, онде је...

А тата:

(На себе бесан.)

- Море невере пере Венером!

А мама:

- Гори ти рог!

Далибор Дрекић 2010.

„Најкраће приче у 2010. години“, библиотека "Савремена књижевност", књига 107, Алма, Београд, 2011., стр. 66. (приредио Ђорђе Оташевић)

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Навијање фудбала

Били смо у кладионици да нешто зарадимо, а сада идемо на дерби да мало навијамо. Ако је спорт само игра, кладионице му дођу као забавни парк.

Навијање фудбала; фото: pixabay

Наши су играчи скромни и лепо васпитани. За једнога нисмо ни приметили да је кажњен са шест утакмица неиграња. Многи су га се сетили тек пошто су га камере снимиле у крупном плану на трибинама. А и ко би памтио стотине лица и имена оних који су у скорије време прошли кроз први тим.

Клуб нам је на мукама у спајању младости и искуства, јер је младост обично премлада а искуство преискусно. Некад су најбоље играче слали само у западне лиге, а сада, због отварања нових тржишта сарађују и са земљама трећег света. Није чудо што се непрестано врте у круг када сваке сезоне крећу од нуле..

Обећали су да ће и данас оставити срце на терену, и већ средином другог полувремена, не само да су оставили срце, већ су и испустили душу. Ако су лопте округле а беже од мреже, мора да копачке имају какве ћошкове. 

А да су били мало храбрији, не би им се десило све чега су се плашили. Зато што на свакој утакмици попасу трава нам је добро одржавана. Учили су их да прихватају пораз, а они отворили прихватилиште.

Пошто нису видели забаву због које су дошли, навијачи су почели да се забављају ломљењем столица на трибинама.

Један делија са севера толико воли звезду да је сунчањем са тракама на телу добио црвено-беле нијансе. Невоље су наступиле када је крајем утакмице боја почела да се мења у црну..

Ипак смо ми спортска нација, па се и овога пута навијачки дух пренео на улице. А органи реда воле неред и једва су дочекали да и они дају свој допринос вечерашњем спектаклу. 

Најгоре су прошли навијачи који су показали муда, дајући тако полицији идеју за шта да их окачи. До сада нисам имао посла с полицијом, зато што избегавам криминалце, а и не дам да ме гази ко како стигне, мора да се зна неки ред.

Представници клуба су се опет вадили на прво коло, на бацање кучића и мачића у воду. Јесте да је прво коло, али обичај да се први мачићи у воду бацају могла је да смисли само нека џукела.

У управи више нема места за велике грешке - и оне мале би се тешко угурале. На који год проблем крену да ставе тачку, увек, по српски, испадну три. Када би схватили да слика говори више од хиљаду речи, давали би само писана саопштења. 

Како је фудбал менаџерски спорт, а менаџери су једини трговци људима које полиција не хапси, изјаве фигура из управе и не треба узимати за озбиљно.

Били смо на Маракани да гледамо дерби, а сада идемо кући да гледамо фудбал.

Далибор Дрекић, Београд, август 2010.

Зборник „Куће у ваздуху“, Алма, Београд, 2010.

Зборник „Вршачко перо 2010.“

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Љубавни троугао

По томе како је гледала на ствар, знао сам да се спрема да узме ствар у своје руке. Ако се супротности привлаче, ја сам високо моралан човек.

 

Љубавни троугао; фото: pixabay

Али срећа је била курата, тачније, био је то срећко: „згодна женска, плус незгодан мушкарац, једнако - невоља“. Њен драги је био подземљак, малограђанин и велесељачина, импулсиван као мобилни на ромингу. Да гледам са његове тачке гледишта, ставио бих тачку на гледиште.

Љубавни троугао није ништа друго до три бића сатерана у угао, од којих једно мора да доживи нокаут. Покушао сам да се дозовем памети, али ме је издао глас.

Пружио сам му прст, он зграбио руку, а затим и штап. А ко се штапа лати, попије батине - била је то кугла у вугла.

Није ме бринуло што ми се лоше пише, пошто знам добро да бришем. Човек који не зна за пораз, напросто је обична незналица.

Зато што се све добро завршило, сада ми је зло и наопако. Најтежи тренуци доносе избор између две могућности: или ћеш да се сабереш, или ћеш да се одузмеш. А пошто је ракија наш бренди, нисам се дуго двоумио.

Сео сам да напишем песму, а испала је прича. Срећом, не волим риму.

Далибор Дрекић, 2010.

Зборник „Куће у ваздуху“, Алма, Београд, 2010.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Свирање господину К...

Свирање господину К... је вештина унапређивања себе, изградње сопственог света маште и задовољства. То мајсторство је избављење... све док не постане преамбициозно.

Свирање господину К... фото: pixabay

Свирање господину К...

- Откад свирате господину К?

- Пет година, откад сам у пензији, па имам много, много времена…

- Скоро сте открили тај свој таленат?

- Другари уз партије шаха у парку краду Богу дане, а ја... не волим шах…

- Али пишете, објављујете и наступате. То је баш лепо.

- Да. Имам већ четири збирке, а пета и шеста су на путу. Жао ми је што још раније нисам препознао свој велики дар.

- А господин К, како он реагује? Видим, свуда вас верно прати.

- Он је моја највернија публика и највећа подршка. Да, свуда ме прати.

- А други?

- Који други?

- Свирате ли још некоме, осим њему?

- А, да… сврате понекад и другари из парка…

Далибор Дрекић

Београд, фебруар. 2003.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Мршаве куце и голубови буце

Док сам шетао ташмајданским парком, кроз који нисам прошао скоро годину дана, приметио сам велике промене које су ме веома запрепастиле. 

Деца хране голубове у Венецији (Антонио Паолети, 1912.); фото: Википедија

Парк је био препун пензионера - који су хранили голубове, страних туриста - који су сликали пензионере, и паса луталица - који су јурили стране туристе…

Пензионери су играли своје партије шаха са великим жаром, јер су то једине партије у којима и они могу нешто да добију. Њима је, нажалост, преостало само да спајају крај са крајем, пошто им је прекасно за нови почетак.

Али, изненадила ме је бројност странаца који су знатижељно сликали ову необичну атракцију. Та појава недвосмислено показује да Београд заиста јесте свет, али углавном онај трећи. 

Мноштво паса луталица није јурило госте због традиционалне нетолеранције поднебља, него због драстичног смањења јата голубова - а куце морају за нечим да јуре…

Смањен број голубова у парковима, а повећан број пензионера који их хране, жалостан је пример продубљивања кризе у земљи. 

Све је мање кокошијих, а све више голубијих супа. Добра дела се све мање чине из добрих намера, а све више из користи.

Можда би се усвајањем кинеског јеловника решио и проблем паса луталица.

Далибор Дрекић 2011.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Метросексополис

Београд је иначе град веома срећних људи, али га често опседају разни несрећници.

Метросексополис; фото: pixabay/foupax

Највећа мука нас Београђана јесте обилажење и заобилажење.

Оно се обично дешава када којекавки несрећници из нама неразумљивих разлога запоседну наше улице, а то није ни мало фер и београдски. 

Свако ко је нечим незадовољан изађе на улицу и ремети ритам грађанима нашег самодовољног и самозадовољног метросексополиса.

Тек што смо се решили једних несрећника који негодују против издаје земље, дошли, ко зна одакле, неки сељаци да просипају млеко. 

За њима су дошле профе које хоће плату, па неки да вичу како не воле НАТО, неки дошли да не дају Косово, а неки опет дошли све да воле и све да дају.

За све то време ми обилазимо и заобилазимо, са сузним очима гледамо наше закрчене улице и питамо се докле? 

Таман смо се понадали да смо се решили свих несрећника, кад дошли неки ентузијасти који хоће да трче маратон, ни мање, ни више, него по београдским улицама. 

Од толиког света и толике земље, они нашли баш овде да трче.

Али истрпећемо ми све те несрећнике, као што смо истрпели и оне раније - од Вардара до Триглава и од Бара до Суботице и од Суботице до Мердара... од Вранића до Вишњице. 

Сви они дођу и прођу, кажу нешто на својим језицима, бучним и неразумљивим, а Београд остаје, непомичан.

Далибор Дрекић

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Месарски неспоразуми

Локална месара, неотесани продавци и средовечна госпођа у великом вербалном неспоразуму који је на граници на ескалира.

Пијачна сцена (Франц Бурхард Дирбек, 1830.); фото: Википедија

Средовечна госпођа уђе у месару и обрати се продавцу:

- Добар дан! Пошто караш?!

Продавац је одмери испод ока и не прекидајући посао одговори:

- Карам бесплатно, а оно је, госпођо, сом.

Жена се збуни, мислећи да је лоше чула, али се прибере и настави:

- Дајте ми кило плећке. А, јел мељете?

- Не, него тртљам.

Искревељи јој се он у лице. Жена поцрвени али пркосно настави:

- Имате ли ногице?

- Не! Стојим на курцу!

Одбруси он, церекајући се. Згранута жена пробледи и реши да узврати истом мером:

- Стојите? А како стојите са јајима?

- Трудим се… А како ви стојите без јаја?

Упита он са знатижељним изразом. Сада већ бесна, она одбруси:

- Добро сте опремљени! Имате и телећи језик и свињски мозак!

Као да је то очекивао, месар јој одговори:

- Ма шта кажете!? А ви имате змијски језик и пилећи мозак!

Жена изгуби контролу, нагне се преко пулта и саспе му у лице:

- Безобразниче! Радиш са свињама па си постао једна од њих!

Затим оде до другог пулта, у нади да је продавачица пристојнија:

- Лепо вам изгледају батаци!

Рече да би привукла пажњу жене која распакује пилеће месо.

- Хвала, редовно их депилирам.

Одговори продавачица подижући сукњу изнад колена.

Сада већ ван себе, жена претећи узвикне:

- Захтевам да ме пристојно услужите! Покажите ми прса!

- Ма, важи! Хоћеш и гаће да скинем!?

Издере се продавачица и почне да откопчава мантил.

- Е, сад ми је доста безобразлука!

Дрекне разјарена жена и почне да гађа продавце комадима меса. Уто из магацина дојуре радници локалне телевизије вичући:

- Смирите се! Ово је скривена камера! Дајте осмех за гледаоце!?

Када су је смирили, жена добаци продавцу:

- Имате среће што су изгладили ствар, иначе бих вам показала!

- Стварно? Баш тражим некога ко би ми гладио ствар.

Уз осмех јој одговори пакујући месо, а она с прекором дода:

- Немојте опет да ми увалите ону вашу дебелу масну кобасицу!

- Не брините, већ сам је увалио једној госпођи јутрос.

Одврати продавац враћајући кусур.

Далибор Дрекић, 2010

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

Прича о истини и лажи

Прича о истини и лажи

Прича о истини и лажи; фото: pixabay/Гералт

Легенда каже да су се једног дана Истина и Лаж среле на путу.

- Добар дан, рече Истина.

- Диван дан, рече Лаж.

Истина застаде да види да ли је то тачно и би тачно.

- Диван дан, одговори Истина.

- Још лепше је језеро, рече Лаж.

Истина поново провери да ли је то тачно и би тачно.

Лаж дотрча до воде и рече: Вода је најлепша. Хајде да пливамо.

Истина дотаче воду прстима и виде да је заиста дивна те се сложи са Лажи.

Скинуле су одећу и ушле у воду.

После неког времена, Лаж изађе из воде, обуче одело Истине и оде.

Истина никако није могла да обуче одело Лажи, те поче да хода гола, а сви да се згражавају кад је виде.

И од тада људи више воле да виде Лаж обучену у одело Истине, него голу Истину.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

XIII Mеђународна уметничка колонија „Срем” 2018. у Добановцима

XIII Међународна уметничка колонија „Срем” 2018. године одржана је 28. јула у парохијском дому у Добановцима. 

XIII Mеђународна уметничка колонија „Срем”. у Добановцима

Учешће у колонији узело је преко 70 уметника из земље и иностранства (бивше СФРЈ, Швајцарске, Аустрије, Немачке и Ирака). 

Ово је једина колонија оваквог типа у Србији која окупља људе из читавог региона.

На целодневном дружењу били су присутни сликари, романописци, есејисти, писци кратких прича и афористичари. 

Манифестацију је својим програмом увеличао црквени хор „Вера, нада и љубав” при храму Светог Николе у Добановцима.

"Књижевник Душан Живанчевић, оснивач Уметничке колоније „Срем” у Добановцима, упознао је присутне са циљем, мотивом и поводом оснивања колоније баш у Добановцима. 

Колонија је основана пре тринаест година са идејом да се одужи прецима за све оно што су оставили потомцима да чувају.

XIII Mеђународна уметничка колонија „Срем”. у Добановцима

Добановци су веома старо место, основано 1317. године са пуно знаменитости о којима се јако мало зна. 

По речима Живанчевића, први есејиста у православној књижевности је Лазар Бојић из Добановаца, глумица и певачица Оливера Вучо, један од најлепших иконостаса после Сремских Карловаца је добановачки, прва верска школа у историји православља је основана 1375. године у Добановцима, трећи српски патријарх Гаврило Змејановић је рођен у Добановцима. 

Добановци су место које је у Првом светском рату дало највећи број жртава према броју становника, 700 жртава у односу на 3200 становника. 

Године 1914. у Добановцима су стрељани најшколованији Срби пречани, од Белегиша, Бановаца, Шида…, да би се на извору културе пречанских Срба уништила тадашња интелигенција."

Видео прилог

Извор: surcin.rs

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Ноје у говнима

Кажу да је Ноје дуго пливао у говнима, тражећи изгубљену арку, дуго се плашио неуспеха и одолевао кушњама. 

Ноје; фото: pixabay/dlsdkcgl

Његова је бела голубица пронашла јато циркуских птица и заборавила на човека који је чекао спас. 

Уместо гранчица маслине, у магли и паучини плутало је увенуло цвеће. 

Ноје више никада није видео дугу. 

На крају је клонуо, превише гладан и жедан, уплашен и потпуно сам.

Очајник је презрео веру, мислећи да је Бог прекршио обећање. 

Али Ноје није могао да види да је потоп дошао са друге стране. 

Једне је очи ископао, кажу, а друге је очи заклопио, треће је очи замислио и отерао страх. 

Омамне боје и умилни звуци почели су да га освајају. 

Говна су замирисала и утолила му жеђ и глад.

Неки кажу да је процветао, и хиљаде дресираних лептира долетело је да заведе тек отворени цвет. 

Од мноштва само за њега бираних речи и слика исткао је своју молитву.

Кажу да је дуго трајао нестварни љубавни пир између човека и његових жеља. 

Ноје је био весео, јер више није био сам. 

Није осећао ни страх, ни глад. 

И тек понекад у чуду питао се: „Шта ли сам то уопште тражио?“.

Други кажу да је убрзо увенуо, потпуно слеп и затрован говнима. 

Плутао је беспућем све док га тајанствена струја није донела до давно обећаног циља. 

На планини Арарату насукао се један увенули цвет. 

Крај њега мртва лежи бела голубица, 

– или је то, можда, шарени циркуски папагај.

Далибор Дрекић, 2004.

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Пијани кавгаџија са керовима и напетост у Сирији

Седели смо синоћ у кафани до касно, или до рано - зависи како ко на то гледа - и доживели две несвакидашње ситуације. 

Бесан пас; фото: pixabay/ThulasiNakk

Прва је била напетост са пијаним кавгаџијом и његовим керовима, а друга је била напетост у Сирији.

Поред самог улаза у кафану седео је средовечан човек са децом коју је извео на вечеру. 

У нека доба на вратима се појавио локални грубијан са својим керовима, одавно на гласу као кафански кавгаџија. 

Како је трампаво закорачио, тако се и испружио колико је широк и дугачак. 

Кафаном се проломио громогласан смех, после којега је наступила неугодна тишина и ишчекивање шта ће следеће да се догоди.

Кавгаџија је устао, зарежао нешто и устремио се најближе дете лажно га оптужујући да му је подметнуло ногу.

Керови су такође почели да реже и кидишу на дечака. 

Дечак од својих петнаестак година кренуо је да се брани како то није истина и како су његове ноге биле испод стола. 

Човек који је довео децу устао је и покушао да смири ситуацију, али је убрзо севнуо шамар на дечаковом лицу, а онда опет напети тајац.

Занимљиво је како је потом одреаговао човек, иступивши испред своје деце, ширећи руке као да жели да их заштити. 

Могао је да састави кавгаџију столицом за коју се држао. 

Могао је затим да истом том столицом крене и на његове керове. 

Али он се обратио пијаном човеку речима: 

Господине, нема потребе за свађом, деца су то, никад им не знаш! 

Затим се окренуо дечаку и рекао: 

Убудуће води рачуна како седиш у кафани!

Сазнали смо да је он тренер и доскорашњи првак у некој борилачкој вештини, а да су деца коју је довео јуниорски репрезентативци у истој тој вештини. 

Дакле, могао је, као и сваки храбар човек да се супротстави кавгаџији и његовим керовима. 

Али није, као што би сваки мудар човек желео првенствено да заштити децу. 

Допустио је пијанцу да помоћу једне лажи и шамара забашури своју срамоту и повређени его и тако избегао непотребан ризик да неко од његове деце буде повређено.

Све у своје време, каже наш народ, па тако и кавга.

Ако се питате шта смо сви ми остали тада радили у кафани и зашто се нико није умешао.... рећи ћу вам да је међу нама мало храбрих, а још мање мудрих.

О Сирији ћу неког другог дана. О томе ионако данас сви све знају.

Далибор Дрекић

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »

Своја посла од камена

Решило милион људи да премости реку. Узели по камен и чекић, сели уз обалу и дали се у тај заједнички посао. 

Мост ка небу; фото:  Параанализ

Сваки је камен требало обликовати да се што боље уклопи у мост. Шта је један мост за толико решених људи? Чинило се да ће посао очас бити завршен.

Али људи су људи, па је и посао људски - док су једни забушавали, други су радили за петорицу, некима је лакше било да купе готов камен, него да обликују свој, некима да посредују у тој трговини, некима да украду, а некима и да отму...

На обе обале камен је све више добијао на цени. Створено је друштво камена, засновано на филозофији камена, утврђено у религији камена. 

И владари и филозофи и свештеници своје су величине заснивали на камену и на послу који никада не би смео да се заврши.

Река је секла цивилизацију камена. Обале су биле паралелни светови. Сви су гледали своја посла. Мало ко је више и помињао мост.

Далибор Дрекић

Наше објаве можете пратити на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Прочитајте више »