Претражите

Приказивање постова са ознаком Проза. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Проза. Прикажи све постове

Навијање фудбала

Били смо у кладионици да нешто зарадимо, а сада идемо на дерби да мало навијамо. Ако је спорт само игра, кладионице му дођу као забавни парк.


Београдски дерби

Наши су играчи скромни и лепо васпитани. За једнога нисмо ни приметили да је кажњен са шест утакмица неиграња. Многи су га се сетили тек пошто су га камере снимиле у крупном плану на трибинама. А и ко би памтио стотине лица и имена оних који су у скорије време прошли кроз први тим.

Клуб нам је на мукама у спајању младости и искуства, јер је младост обично премлада а искуство преискусно. Некад су најбоље играче слали само у западне лиге, а сада, због отварања нових тржишта сарађују и са земљама трећег света. Није чудо што се непрестано врте у круг када сваке сезоне крећу од нуле..

Обећали су да ће и данас оставити срце на терену, и већ средином другог полувремена, не само да су оставили срце, већ су и испустили душу. Ако су лопте округле а беже од мреже, мора да копачке имају какве ћошкове. А да су били мало храбрији, не би им се десило све чега су се плашили. Зато што на свакој утакмици попасу трава нам је добро одржавана. Учили су их да прихватају пораз, а они отворили прихватилиште.

Пошто нису видели забаву због које су дошли, навијачи су почели да се забављају ломљењем столица на трибинама.

Један делија са севера толико воли звезду да је сунчањем са тракама на телу добио црвено-беле нијансе. Невоље су наступиле када је крајем утакмице боја почела да се мења у црну..

Ипак смо ми спортска нација, па се и овога пута навијачки дух пренео на улице. А органи реда воле неред и једва су дочекали да и они дају свој допринос вечерашњем спектаклу. Најгоре су прошли навијачи који су показали муда, дајући тако полицији идеју за шта да их окачи. До сада нисам имао посла с полицијом, зато што избегавам криминалце, а и не дам да ме гази ко како стигне, мора да се зна неки ред.

Представници клуба су се опет вадили на прво коло, на бацање кучића и мачића у воду. Јесте да је прво коло, али обичај да се први мачићи у воду бацају могла је да смисли само нека џукела.

У управи више нема места за велике грешке - и оне мале би се тешко угурале. На који год проблем крену да ставе тачку, увек, по српски, испадну три. Када би схватили да слика говори више од хиљаду речи, давали би само писана саопштења. Како је фудбал менаџерски спорт, а менаџери су једини трговци људима које полиција не хапси, изјаве фигура из управе и не треба узимати за озбиљно.

Били смо на Маракани да гледамо дерби, а сада идемо кући да гледамо фудбал.

Далибор Дрекић, Београд, август 2010.
Зборник „Куће у ваздуху“, Алма, Београд, 2010.
Зборник „Вршачко перо 2010.“


Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - Тежак


Своју патетично-лирски интонирану цртицу "Тежак" Кочић је објавио у првом броју бањалучке Отаџбине, I/1907. и због ње одмах дошао у сукоб с властима. Лист је био заплијењен, а Кочић неколико мјесеци касније изведен пред суд и осуђен. "У том чланку, вели се поред осталог у пресуди Окружног суда у Бањој Луци за Кочића и В. Кондића, одговорног уредника, настојали су (они) раздраживати пучанство на презирање и мржњу против државне управе ових подручја и земаља". Суд је прогласио ту кривицу као "велики погибељчина" и осудио Кочића и његовог друга на затворску казну. (Види о томе: Петар Кочић, Документарна грађа, Сарајево, 1967, стр 203-212)

Казна коју је поднио није спријечила Кочића да текст "Тежака" касније инкорпорира у један свој саборски говор и прочита га у оквиру расправе о буџету 1910. године (Види о томе говор под насловом "Критика аустријске управе у Босни" у III књизи овог издања).

Srbski seljak

Болујем и копним у грком чемеру и немаштини љутој откад знам за се. Болан сам, преболан, брате си мој слатки и медено љето моје, а онако посигурно не знам шта ми је, шта ме боли. Само ошјећам да је бољка моја велика, и бог драги зна има ли јој лијека и илаџа. Снага ми је сва утрнула и вредовна, а душа празна, сува и исцијеђена ко исцијеђени лимун са мора.

Радим и мучим се ко тешки покајник од ране зоре до мрклог мрака; са звијездом, што но веле, падам, са звијездом устајем.

У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилосном богу за род и берићет. Преко љета ми се окрави смрзнута душа, и ја дркћем и стрепим ко јасиково лишће над њивама својим, а под јесен, кад све срадим у зноју и у суво згрнем, немилосно навали и ала и врана на труд мој и крваву муку моју. Душа ми тада процмили – процмили ко гуја у процијепу, пред очима ми нешто замагли, и у ушима зазуји. Али, док се обазрем на своју гладну и голу максумчад, тргнем се, снага ми обамре и само узданем проклињући живот свој, матер своју и утробу њезину грешну…

Тако трајем живот и дане, и трајаћу до мотике, каква је права под овом новом управом и суданијом.

У стари земан, за турског суда и турске, да кажемо, суданије, могло се некако живкарити и прометати. Боже ми прости, и бог је боље давао. Берићета је било у свачем… свачег је било у изобиљу! Свијет је био асли пунијег и ситијег срца. Ага је остављо, царевина није прегонила ни сваку брезпослицу узбијала. Било је за нас, да рекнемо, тежаке и праве веће. Ако је ђекад тежаку и било криво у чаршији и на суду, било је криво и чаршилији на селу и планини, ђе косовица суди, па се то некако испорављало и везало једно с другим…

Кажем ти, рођено моје, могло се лијепо живкарити и деверати, а откад заступи ова проклета и црна укопација, налет је било, све нас у црно зави. Бијели некакви људи у црној ођећи и црним шкрљацима размиљеше се као мрави по земљи нашој и отроваше нам и земљу и живот… Љетина нам поче издавати, сермија пропадати, а у људе уђе некакво проклетство и невјерлук.

Аге нам се и бези пропише, и прозлише, царевина удари тешке намете, а попови накривише наеро камилавке и ударише устрану… од народа. И вјера нам посрну.

Замрзну свијет сам на се. Све ти је то оштро, набусито; ниђе меке ни слатке ријечи. И љубав се и оно лијепо поштење старинско забаци, изгуби ко да га никад није ни било…

Сваком је докундисала ова црна укопација и црна суданија. Свак се диже, свак тражи неку праву: и поп и калуђер, и бег и ага, и газда и заначија, а царевина, сапреле је муке наше на страшном суду, сваком понешто додаје и пружа. Само ми, тежаци, заборављени и забачени, венемо, трунемо и у мукама издишемо. И ми смо се поимали да устанемо, да зајаучемо, али нас увијек изда снага и језик нам се поткрати, и над нами се јопет склопи црни мрак и мук. Злоба нас је изјела, немаштина сатрла, голема неправда убила, па куњамо ко метиљава марва. Слаби смо, немоћни смо, неумјетни смо.

За турске суданије било је у нас и паметни људи слободна срца. Многи су пашама и везирима на диван излазили и умјели су мудро и слободно еглендисати. Кад заступи Устрија, ми се асли престрависмо и разбисмо ко крдо оваца кад га курјаци погнају. Изгубисмо срце, а изгубисмо и памет. Језик нам се завеза, па не умијемо ни двије унакрст пробешједити. Људи који су некада с пашама и везирима водили мудре и дубоке еглене, данас тим људима застаје ријеч у грлу кад почну бешједити доље у суду с оним голобрадим вузлетом, на коме све трепти и цепти од грдног швапског витмилука и роспилука.

Суди ми, кажем ја, по правди божјој и људској. – Не суди се, вели, у нашег цара по правди већ по палиграпу. Кад би он судио по правди, не би толике стотине година владао над деветнаест милета и седам, осам вјера и закона! – На те бешједе мени се језик завеже, па ни макац. Видим, истину говори, и онако је, друкчије не мере бити.

Тако ти је то и на суду и на путу. Одасвуд нас бије мраз и лед, и ми венемо и пропадамо ко позни ушјеви од студени. Слијепи смо код очију, луди и блентави код памети, а оковани без синџира.

Шта да ти, брате си мој слатки и медено љето моје, дуљим и набрајам! Толико ти још кажем да је наше тежачко живљење само једна, што но веле, дуга тужбалица јада и чемера, патње сиње и невоље љуте.


Сродни чланци:

Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.
Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Љубавни троугао


По томе како је гледала на ствар, знао сам да се спрема да узме ствар у своје руке. Ако се супротности привлаче, ја сам високо моралан човек.

Љубав

Али срећа је била курата, тачније, био је то срећко: „згодна женска, плус незгодан мушкарац, једнако - невоља“. Њен драги је био подземљак, малограђанин и велесељачина, импулсиван као мобилни на ромингу. Да гледам са његове тачке гледишта, ставио бих тачку на гледиште.

Љубавни троугао није ништа друго до три бића сатерана у угао, од којих једно мора да доживи нокаут. Покушао сам да се дозовем памети, али ме је издао глас. 

Пружио сам му прст, он зграбио руку, а затим и штап. А ко се штапа лати, попије батине - била је то кугла у вугла. 

Није ме бринуло што ми се лоше пише, пошто знам добро да бришем. Човек који не зна за пораз, напросто је обична незналица.

Зато што се све добро завршило, сада ми је зло и наопако. Најтежи тренуци доносе избор између две могућности: или ћеш да се сабереш, или ћеш да се одузмеш. А пошто је ракија наш бренди, нисам се дуго двоумио. 

Сео сам да напишем песму, а испала је прича. Срећом, не волим риму.

Далибор Дрекић, 2010.
Зборник „Куће у ваздуху“, Алма, Београд, 2010.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - Кмети


Ову своју пјесму у прози Кочић је објавио у новопокренутом листу Ошаџбина у Сарајеву, 1/1911, а затим је прештампана и у календару Вардар за 1912. годину.

serbie-carte-photo-beau-cliche-attelage-labour
Српски сељак на њиви
Узаман су надања, јалова су и празна очекивања наша, видимо ми. Вијекови пролазе, цареви се на Босни мијењају, а ми, проклетници и мученици, једнако робујемо и кметујемо. Чврсти у вјери и драгим обичајима својијех пређа, везани љубављу и гробовима отаца за родну земљу, ми, гладни и сувотни, преврћући изнемогло тешке бразде, работујемо за сите и богате. Тежак је, претежак живот наш! Душа је наша изубијана и изуједана, руке клонуле од вјековног давања и снага малаксала под теретом дугог кметовања и робовања. Под бременом љутијех недаћа ми посрћемо као у бунилу кроз овај пусти и грки живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Стани, путниче и намјерниче, и погледај пусте равни и брежуљке, погледај њиве ове плодне и житородне: годинама и годинама, вијековима и вијековима натапаху их пређи наши крвљу и знојем. И ми их натапамо и у зноју лица свога вадимо из земљине утробе плод и род да га послије, без милости и по закону, разграби и ала и врана. Сатрвени радом, сломљени тешком жалошћу за разграбљеном муком својом, понижени до скота, ми, поруга и срамота земље своје, падамо у црну чамотињу и немоћ. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

И оне горске звијери имају гдје мирно склонити главу, а ми, убоги, немамо сигурна станишта и стојбине. Итри ловци с пушкама у руци прогоне горске звијери, а нас људи с царскијем законом у руци гоне с кућишта предака нашијех. Ми смо ти, што но веле, незаробљено робље једно: код куће а без куће, код земље а без земље, код постојбине а без постојбине. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Прислушај, путниче и намјерниче из далеке земље, туговања наша, и објави и огласи на све стране свијета, нека знаде све седам царевина црну муку нашу и црни живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!


Сродни чланци:

Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.


Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Свирање господину К...


Свирање курцу
Свирање...

- Откад свирате господину К?

- Пет година, откад сам у пензији, па имам времена…

- Скоро сте открили свој таленат?

- Другари уз партије шаха у парку краду Богу дане, а ја... не волим шах…

- Али пишете и наступате. Баш лепо.

- Да. Имам три збирке, И жао ми је што још раније нисам препознао свој дар.

- А господин К, како реагује? Видим свуда вас прати.

- Он је моја верна публика и велика подршка.

- А други?

- Који други?

- Свирате ли још некоме, осим њему?

- А, да… сврате понекад и другари из парка…

Далибор Дрекић
Београд, фебруар. 2003.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!


Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Сатирање и Свет палиндрома.
Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - Кроз маглу


Своју прву "пјесму у прози" Кочић је објавио у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. VIII, бр. 3, с посветом Павлу Лагарићу. Следеће године "Јелике и оморике" нашле су своје мјесто и у другој Кочићевој књизи ("С планине и испод планине", Загреб 1904).


Магла
Кроз маглу
Изјахао сам наврх Кланца. Иза мене се, под блиједом, мутном свјетлошћу, шири Радмањско поље и сви брежуљци и равнице доље до Козаре, над којом се, као и обично у јесен, бијаху наднијели мрачни, згуснути, при дну загаситоплавичасти облаци.

Пред мном се, опет, планинском долином, окруженом са свију страна брдима, расула сјеркаста, влажна магла, па се, с ове стране до мене, бјеласа и каткад на површини лагано залелуја. То је она тешка јесенска магла која једног јутра ненадно осване, и коју, истом кад подобро застуди, љути зимски вјетрови у страшном урлику распрште и некуд далеко, далеко пред собом отјерају.

Планински врхунци натмурено вире из магле као снажни, намргођени дивови, покиснули и ражљућени на ледену студен позне јесени. Узвишени, осамљени, ближи облачном небу него они ситни брешчићи што се као из петних жила упињу да их достигну, хладни, тихи и суморни, као да презриво шапћу: "Иако се густи и тешки облаци црне невоље на нама вјечито одмарају, опет смо снажни; наша снажна плећа подносе све. Ми смо моћни, ми смо силни!“ – као да крупно одахну, одбијајући немилостиво од себе залутало, растргано, маглено прамење.

Испод магле чује се звекет гердана, крупна, јасна звона на овновима и воловима, жалобитни звуци чобанских свирала и сјетне, дјевојачке пјесме, пуне слатког страховања, пуне тихе, притајене чежње. Кобна је јесен на прагу, а зима се ледена примиче, па је тешко самотном чељадету зиму презимити, дугу планинску зиму, кад оштра мећава бијесно звижди око смрзнутих јелових брвана малене зградице из које се шири јак мирис сува цвијећа и увелих, миришљавих јабука и крушака; кад чврсте, младе смрчике, засуте бијелим, дебелим ињем, од љуте студени пуцају; кад испод планине гладни и бијесни вуци урличу, па кад се човјеку, од страха и студени, у жилама крв леди а у костима срж смрзава. Тешко је самовати планинском чељадету, тешко, претешко!

Коњ уједначио, па поносито, гипко језди у лаганом раванлуку, док неоклен из магле, као изненада, јекну пјесма:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Умиљато, обло, једро грло пригушено, забринуто јеца и дрхти кроз маглу приближујући се према мени. Свијетли, гвоздени ланац испод врата на коњу уједначено звецка, и ми се полагано спуштамо у мрачну, планинску долину. Са свију нас страна обасипа магла, једва чујно струјећи покрај ушију. Зађосмо у маглу. Само се још, подалеко иза нас, види влажан, бљедуњав траг од мутне свјетлости по жутом, утабаном путу.

Дува студен вјетар, оштра, ледена измаглица бије и гризе по образима, око бркова и косе хвата се мекано, бјеличасто иње, а пјесма се све више и више приближује, боно, сјетно јецајући:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Коњ језди и стриже кроз маглу. С обе стране пута, са живе ограде, црвене се дугуљасте бобице бијелог трна, и модре се округле, набубриле трњине кроз танки, сивкасти прах. Позно, планинско воће!

Истом се у близини покаже марвинче, или се изнад мене залепрша птица, па опет нијемо, нечујно утоне у густу, збијену маглу као у сиње, непокретно, дубоко море. Негдје звекну гердан, чу се дјевојачки врисак, онда лизну кроз маглу блиједоцрвенкаст пламен и прсну варница, па се опет све умири. Само пјесма и даље јеца, цвили, и у слаткој чежњи и тузи умире, а жалобитни се припјев све тужније, силније, заносније понавља:

Јесен дође, а мој драги оде;
Ђе ли ћу ти презимити зиму!

Наједанпут снажно духну вјетар, разби маглу на све стране, и преда мном се, у мутној, дрхтавој свјетлости, указаше крда оваца, говеда, и гомилице чобана с накукуљеним црним хаљинама. Сједили су око ватара, поврх којих се млитаво, изнемогло повијаше црно прамење растрганог дима.

Низ једну окомиту низбрдицу, измеђ неколико осамљених јела и оморика, на пушкомет према мени, силазило је женско чељаде што онако заносно и жалостивно малоприје пјеваше кроз маглу. Чим је вјетар изнад ње распрштио и разнио маглу, престала је пјевати. Пјесма јој се скаменила на уснама. Било ју је стид, ваљда, од свијета. На њој се, кроз замагљену свјетлост, прелијевао блиједосребрнкаст гердан, а дугом, свијетлоплавом расплетеном косом тресао је и повијао ледени, узнемирени вјетар. Јадно чељаде! Можда је полудило?

Од једне чудне и загонетне болести, која се ненадно појави, страдају планинска женска чељад. Кад се чељаде развије и од силне једрине забрекне да кошуља на њедрима попуцкује; кад се набубриле усне зарумене; кад врела и успламћела крв снажније заструји кроз набрекле жиле: у напону снаге, младости и здравља јави се та немилостива бољка, и чељаде провиче, што народ каже. Кобна је то тајна. Од чег долази, не зна нико. Планинска су срца тврда. Боле своје, јаде своје, жеље своје не казују ником, већ их носе у гроб собом. Јадно чељаде, да ли је и тебе снашла та невидовна биједа?

У тренутку звизну ражљућени вихор с друге стране, истјера маглу из планинских гудура и увала, па је опет расу по згаженим стрњиштима, спрженим, сувим сјенокосима и по жутој, жилавој бујади, која нијемо и укочено дријемаше под студеним јесенским дахом.

Коњ језди, ланац испод врата тупо и једнолико одјекује, узбуђена магла снажније струји крај ушију, а ледено, свијетло иње све се више и више хвата по окрајцима замршене гриве, блиједо треперећи кроз замућени, магловити ваздух.

Коњ зазрије у нешто и удари плаховито, заносећи се, у страну. Задрхтах, напрегох очи и спазих како се женско чељаде, уз мекан звекет, пробија кроз маглу према мени. Сретосмо се. Марушка, модроока Марушка!

– Марушка, побогу сестро, шта је теби!? Што си као луда расплела косе?

Она не одговори ништа, већ једва чујно, погнуте главе, назва бога, па се одмаче мало у страну и стаде крај једног крошњастог, огољелог трна, чије су шиљасте, влажне бодље с некаквом јогунастом, пркосном оштрином стршиле кроз мутну, дрхтаву маглу.

– Збиља, Марушка, куд си посрљала тако необучена, у ову проклету маглу? Шта је теби? … Јеси ли ти оно мало прије пјевала?

Шути и укочено, погнуте главе стоји, као да су јој се сви живци скаменили, изумрли.

– Е, људи! – чу се неко подалеко испред нас у магли. Е, људи моји, што још чојек неће доживити!

– Ама шта? – чу се други глас.

– Не питај, побогу брате! Чу ли ти, вјере ти, пјесну мало прије кроз маглу?

– Чуо сам. Жалобитно и умиљато пропјева неко путом, тамо према Кланцу. Лијепо ме ледени трнци подиђоше и некаква ме туга облада. Све ми се чини да је женско грло. А би ли знао ко је то пропјевф?

– Марушка Регодина. Помисли, болан брате, те срамоте и тог чуда! Дошли сватови да је воде. Жене је увеле у зграду, расплеле јој, по обичају, косе, и почеле је за вјенчање пресвлачити и китити босиљем. Изашле жене да јаве да је све готово, а она уграби и суну ко луда у маглу…

– Прекидам те у ријечи: за ког је то испрошена?

– За ’ну сакату кљусину, за ’ног мрциног, крепалог Обрада.

– Зар за њег, братимим те? ! Нака цура да пође за ’ну мрцину! Е, то је, људи, богу плакати!

– Шта ћеш, мрцина згодна, а ашика јој узеше у војску. Какав је Лако, да га не примише увано би се данас код Регодине куће врућа, црљена крв пролила!… Онај је модрооки ђаво умиро за њим…

Жив, ватрен, одсјечан разговор и мек, уједначен топот коњски некако је чудновато одјекивао кроз маглу, и све се више и више одмицао, док сасвим не изумрије, умукну.

Високо, танковијасто, дивљачно чељаде шути. Тврда једрина затегла сваки крајић бијеле, влажне кошуље на њој.

Поче дрхтати и цвокотати зубма. Преко округлих, пуних њедара, која се тресу од љуте студени, стаде се прелијевати свијетли гердан од цванцика крсташица и талира крсташа.

– Ама, зар си ти побјегла, Марушка? Хладна, растужена, модроока Марушка скамењено шути и дрхће.

Унезвијерено диже главу и погледа тужно, забринуто, очајно некуд у маглу. У модрим, трњинасто модрим, уплаканим и мутним очима тињала је прикривена туга, помијешана с оном немирном, уздрхталом чежњом која се често виђа у очима младе, планинске чељади.

– Куда гледаш? Куда ћеш? – упитах је њежно, благо, јер ме обузе некакво језиво сажаљење.

– Куда ћу! Не знам ни сама… У маглу! – уздахну дубоко, па зајеца, а кроз извезену, танку кошуљу почеше се бурно дизати и спуштати обле, уздрхтале груди, тресући снажно тешким герданом.

Јецајући, погледа ме дубоким, тужним погледом, погледом који моли, преклиње, тужи: Брате, брате, све ми хоће да отму – снове моје, жеље моје, наде моје, све, све! Зар је он моја прилика? Он, стара, злобна, пакосна кљусина! Он зар да зна и осјећа каква је силна сласт у љубљењу, грљењу, грижењу и дивљачном, грчевитом стезању, кад кости пуцају, снага се увија, а раздрагано, уздрхтало срце хоће да искочи из распламћелих, разиграних груди! О, каква је неизмјерна и језива сласт загристи у топло, једро лице које пуца од младости и свјежине! Како се је угодно и пријатно одмарати иза голицавог, сладосног умора на милој, мушкој руци, кад око тебе миришу јабуке, крушке, суво, скорушено цвијеће, а на двору се прелијева мјесечина по блиставом, окорелом снијегу!… Опет грљење, љубљење, стезање, грижење; опет дрхтање, заносно дрхтање, дрхтање без свијести; опет меки, слатки звуци, звуци које уво не чује, али који топло струје, трепере, продиру кроз срце, разлијевају се по снази која се, од силне сласти, увија као усијани, растегљиви челик. Напољу се ненадно дигне онај притајени, планински вихор. Ломе се и крше јеле и смрчике под тешким, скореним ињем. Неоклен из даљине заурличу вуци, а с планине, од чобанских колиба, одјекују узвици и снажно се разлијежу кроз снијежну, узнемирену, страховиту ноћ. Она се плашљиво припија уза њ, а жедне, суве усне нешто неразговијетно шапућу… Узвици изумиру, вјетар се смирује, и ноћ, лагано шумећи око брвана, почиње уједначено дисати. Она се још јаче припија уза њ и меће му главу у топла њедра. Ноћ протиче, мирис се по згради разлијева, а на свјежу, снажну, уморну младост пада тежак, дубок, сладак сан… Зора! Зар тако брзо мину, прохуја ноћ? ! Опет оно страсно, преслатко, зорино миловање; опет грљење, љубљење, грижење, стезање да кости прште; опет дрхтави, нијеми, глуви занос; опет пјесма, мека, слатка пјесма коју уво не чује, али која ватрено струји кроз срце, разлијева се топло кроз снагу, заноси, опија!… "На рад, дјецо, зора је!“ – чује се свекар, Лакин отац. "На рад! Доста је миловања, пост вам ваш!“… И тако хује и протичу весели, ведри, свијетли дани, дани и с облацима без облака, а за њима се нижу бурно немирне, слатке, преслатке ноћи.

– Шта сам некада сањала и у слађаном, језивом страовању очекивала, па види сад! – поче Марушка јаче јецати и гушити се. Ал жива нећу за њег! – врисну и помамно шкрипну зубма. Волим да ме вуци истргају него да ме се његова рука дотакне!

Изнад нас се стаде магла комјешати и све силније шумити. Шуми магла. Вјетар, све оштрији, студенији, провлачи се испод магле и обузима нас све већом, оштријом студени. У даљини се чује снажан, потмуо тутањ и разлијеже се кроз планинску долину. Сад се изгуби, нестане га, па се опет поврати, хујећи као удаљена хука морских валова. Хуји тутањ и проређује, разноси маглу. Изумрло, огољело трње око нас почиње се трести, дрхтати, савијати. Све се јаче диже бура, звижди, јауче! Кроз проријеђену маглу већ се указују мрке, црне јеле које се крше и превијају под страшним урликом, а испод њих се нијемо, укочено назиру спржене, голе равни, хладне и мртве, као блиједи, мртвачки образи.

– Марушка, куда ћеш на оваком времену? Врати се натраг! – говорим ја, а снажни, бијесни вихор гуши ме, зауставља ми дисање.

– Не говори то!… Прије и у гору и у воду него натраг! Волим да ме бијесни вуци на комадиће истргају него да ме се његова рука дотакне! – писну и, уплаканих, трњинасто модрих очију, свијетлоплаве, замршене косе и уздрхталих усана, суну у влажну, узбуђену, ледену маглу, из које још за часак тихано допираше мекан звекет гердана и испрекидано, пригушено јецање увријеђеног, уцвијељеног и пониженог женског срца.

Сродни чланци:
Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!


Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Мршаве куце и голубови буце


Док сам шетао ташмајданским парком, кроз који нисам прошао скоро годину дана, приметио сам велике промене које су ме веома запрепастиле. Парк је био препун пензионера - који су хранили голубове, страних туриста - који су сликали пензионере, и паса луталица - који су јурили стране туристе…

Голубови

Пензионери су играли своје партије шаха са великим жаром, јер су то једине партије у којима и они могу нешто да добију. Њима је, нажалост, преостало само да спајају крај са крајем, пошто им је прекасно за нови почетак.

Али, изненадила ме је бројност странаца који су знатижељно сликали ову необичну атракцију. Та појава недвосмислено показује да Београд заиста јесте свет, али углавном онај трећи. Мноштво паса луталица није јурило госте због традиционалне нетолеранције поднебља, него због драстичног смањења јата голубова - а куце морају за нечим да јуре…

Смањен број голубова у парковима, а повећан број пензионера који их хране, жалостан је пример продубљивања кризе у земљи. Све је мање кокошијих, а све више голубијих супа. Добра дела се све мање чине из добрих намера, а све више из користи. 

Можда би се усвајањем кинеског јеловника решио и проблем паса луталица.

Далибор Дрекић 2011.

Добро дошли на фејсбук страницу Сатирање!

Наше објаве можете пратити и на друштвеним мрежама које користите, пре свих на фејсбук страницама Краткословље Сатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Метросексополис


Београд је иначе град веома срећних људи, али га често опседају разни несрећници.

Београдски маратон

Највећа мука нас Београђана јесте обилажење и заобилажење. Оно се обично дешава када свакојаки несрећници из нама неразумљивих разлога запоседну наше улице, а то није ни мало фер и београдски. Свако ко је нечим незадовољан изађе на улицу и ремети ритам грађанима нашег самодовољног и самозадовољног метросексополиса.

Тек што смо се решили једних несрећника који негодују против издаје земље, дошли, ко зна одакле, неки сељаци да просипају млеко. За њима су дошле профе које хоће плату, па неки да вичу како не воле НАТО, неки дошли да не дају Косово, а неки опет дошли све да воле и све да дају.

За све то време ми обилазимо и заобилазимо, са сузним очима гледамо наше закрчене улице и питамо се докле? Таман смо се понадали да смо се решили свих несрећника, кад дошли неки ентузијасти који хоће да трче маратон, ни мање, ни више, него по београдским улицама. Од толиког света и толике земље, они нашли баш овде да трче.

Али истрпећемо ми све те несрећнике, као што смо истрпели и оне раније - од Вардара до Триглава и од Бара до Суботице и од Суботице до Кошара, па до Мердара... од Вранића до Вишњице. Сви они дођу и прођу, кажу нешто на својим језицима, бучним и неразумљивим, а Београд остаје, непомичан.

Далибор Дрекић

Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА

Петар Кочић - У магли


Симболистичка лирска проза Кочићева објављена је у првом годишту београдске Политике. I/1904, бр. 259, а затим ушла и у III књигу Кочићеву "С планине и испод планине" (Београд, 1905). У листу је имала карактеристичан мото:

IIch liebe die Wolken, ich
libe die Nacht,
Denn Wie die Wolken, kann
ich Weinen
Und Wie die Nacht ist meine
Welt.

У магли

Мој је живот магловит, и кад год настану дуге јесенске кише с намрштеним, мутним небом и блатавом земљом, мене обузме неодољива туга и немио, потајан бол који ме силно и немилосно раздире. Тада ме душа заболи и срце зажели да се уклони негдје далеко, далеко испод овог суморног, тешког неба.

Већ трећи дан а киша једнако пада, и по брдима се погоне сиве, поцијепане маглуштине. Моју душу савладао тешки јад: ни свијетла, провидна дана, ни мирне, слатке ноћи. Она се увија под невидљивим теретом, плаче и цвили, и узалуд се напреже да каљаве путове, суморна брда и ожалошћене планине претвори у сами сјај и љепоту. Јауче и цвили душа моја, а киша непрестано ромори по крововима, слијева се кроз олуке и у једноликом шумењу облијева ледене, изумрле путове. Свијетле се и бистре локве, и негдје се у даљини чује раздраган дјечји кикот, који се разлијеже кроз каљаве и упрскане улице, изумирући у кућама што су се укочиле од влаге и студени, па као да ће сад заплакати. Киша једнако лије и шушти потмуло, падајући на разглибану земљу, а душа моја, пуна бола и туге, јеца и уздише, проклињући и сам дан рођења. Око мене магла, свукуд магла, ледена, влажна магла! Мрак у души, мрак у срцу, мрак и недогледан јад и невоља на све стране!

И у те доцне, јесенске дане, кад отпочну пљуштати бескрајне кише, јави ми се пред очима Циганка, моја биједна и јадна Циганка! Свело, уплакано лице и крупне, црне очи, пуне јада и чемера, засвијетле необичним сјајем кроз влажну, јесенску сумаглицу. Мене обузме и запљусне опојним мирисом оно прво свјеже и слатко осјећање живота и уживања, и сузе, саме од себе, потајно избијају на очи. Жалосна и изнемогла моја Циганка све ближе и ближе примиче се мени, и ја слушам јаук и лелек њезин који претрзавају очајни узвици клетве и заклињања: "Не остављај ме! Не остављај ме, живота ти, јер се ти нећеш никад вратити у отаџбину, којој си све дао а она те је презрела и немилостиво одгурнула! Не остављај ме, поведи ме собом!“

И ми се сустигосмо у магли. Дркћући као преплашено срнче, приђе ми и приви се уза ме, па грчевито зајеца:

– Брате, брате, не остављај ме! – задрхта слатко и меко њезин глас, и она се, још јаче дрхћући, припи уза ме. Не остављај ме, свега ти на свијету!

Силно је и снажно стегнух и загрлих, и осјетих како ме кроз танку бјелину топло додирују обле груди и све јаче распаљују узаврелу крв, а спојене усне дрхте, пламте и миришу страсним разблудним мирисом. Са свију крајева склопила магла, па хуји и подрхтава. Мирно. Глува, дубока тишина на све стране. Ништа се не креће, ништа се не чује до нашег испрекиданог јецања и леденог, магленог шумења. Много срећни и много, премного биједни, стајали смо нијеми, непомични, стезали се и грлили, а око нас је треперила магла и шумио студен вјетар, носећи собом неоклен из даљине освјежаван мирис свелог цвијећа, јабука и крушака.

Истријезнисмо се и кренусмо на пут кроз маглу. Она једнако прича да је срећна и набраја безазлено којекакве лудорије из прошлости.

– Ја сам срећна, много, премного срећна! – непрестано се умиљава и улагује.

– Ја сам несрећан, много, премного несрећан.

Она се учини као да то не чу, па настави још живље:

– Је л де да смо ми срећни, много, премного срећни?

–Јест, ми смо несрећни, много премного несрећни!

– Види како се магла разилази и проређује по брдима, види како се сунце милостиво указује осмјехивајући се на нашу срећу…

– И голему, преголему несрећу – додадох и несвјесно је одгурнух од себе.

– Види тамо далеко оних нијемих брда како се дижу, обасјана и освијетљена – тамо је земља, лијепа и добра земља која ће те раширених руку дочекати, јер и ти њу неизмјерно волиш и увијек о њој говориш и сањаш. Разведри се, јер путујемо у земљу снова твојих!

– Намрачимо се и стегнимо срца, јер ћемо убрзо приспјети у земљу гдје ће нас дочекати мраз и сува, оштра зима са леденим, страховитим вјетровима и подмуклим бурама.

– Не говори тако! Разведри се и раздрагај кад око нас све мирише и предише мекоћом и слатком, заносном топлином.

– Јест, јест, све око нас цвили и плаче, проклињући и сам дан постанка. Зар не чујеш како вјетар дува преко наших влажних и ожалошћених планина и оштро шушти кроз увале и гудуре, спуштајући се с брда и цвилећи у тужном шуштању и хујању по овој мртво освијетљеној равни?

Магла опет поче склапати и обузимати нас са свију страна. О, како је нешто страхобно и језиво долазило отуд из нијемих и мрачних продола планинских, хујило кроз маглу и обузимало нас свом снагом. Ми смо дрктали осјећајући се далеко од људи и обична живота, осамљени, спојени и сливени уједно с тим планинама и магловитим, укоченим брдима.

– Магла! Опет зар магла? – прошапта она дркћући, припи се уза ме и заплака се.

– Магла, магла, магла и недогледан јад и невоља на све стране! – јаукнух болно и дивовском је снагом стегох на груди.

Сродни чланци:
Петар Кочић - Кмети
Петар Кочић – Тежак
Петар Кочић - Јајце


Добро дошли на фејсбук страницу Краткословље!

Наше објаве можете пратити и на интернет страници Расен, као и на фејсбук страницама КраткословљеСатирање и Свет палиндрома.

Прочитајте више »

ПОДЕЛИТЕ ОВУ ОБЈАВУ СА ПРИЈАТЕЉИМА